Magija Burning Man-a

Počinje sve od večnog pitanja koje me proganja — kako promeniti svet, ili bar malo oplemeniti ovu našu čudnu stvarnost i ljude koji nas okružuju? Odrastao sam sa komunističkim vrednostima na nivou Marksovih ideala, verovao u jednakost sa naivnošću deteta koje još nije videlo kako svet zaista funkcioniše. Mislio sam da je moguće živeti u egalitarijanskom društvu ako je svaka jedinka samodovoljna i nezavisna — tada se, naravno, stiču uslovi za deljenje sreće i svega ostalog sa drugima. Bar tako sam sebi pričao.

Burning Man je jedan od najambicioznijih festivala koji upravo propagira ideju o radical self-reliance, radical self-expression i full inclusivity-u. Iako sam puno čitao i slušao o ovom festivalu, onog dana kada sam Romanu rekao “da da, dolazim sigurno”, nisam imao blage veze u šta se upuštam — kao da pristajes na operaciju mozga jer ti je neko rekao da je zabavno.

Odmah sutradan sam kupio autobusku kartu i krenuo da čitam blogove, pričam sa ChatGPT-em (jer ko još ima prave prijatelje za savetovanje?) i gledam YouTube dokumentarce. Iako sam uspeo da pokupim neke osnove, mogu reći da je iskustvo toliko individualno da je skoro nemoguće spremiti se potpuno. Na primer, iako je jedan od principa radical self-expression, mislio sam da moja klasična garderoba dovoljno oslikava moju ličnost, da moja glomazna šolja za piće pokazuje da ne brinem puno o stilu, i da to što ne unosim dovoljno elektrolita već se zadržavam na pivu takođe upada u ovaj radical self-expression. Kako sam se prevario! Ipak postoji obrazac ponašanja, odevanja i praktičnih manira poput vezivanja šolje za ranac ili kačenja kese sa tečnošću oko vrata i sprovođenja cevke do ustiju kako bi se održavao konstantan protok tečnosti — kao da si medicinska infuzija koja hoda. Odevanje je pak zasebna tema — biraš ili da ne budeš odeveni uopšte ili da nosiš na sebi nešto što nikada u realnom životu ne bi obukao. Muškarci masovno nose haljine, što mi je delovalo kao kolektivni revolt protiv pantalone.

Stigao sam na autobusku stanicu sa preteških koferom koji nisu hteli da prime, te sam morao odmah da se otarasim dobre količine piva — prvi znak da možda nisam shvatio koncept radical self-reliance. Na sreću, ljudi oko mene su već tada pokazali dobro raspoloženje i prihvatili moj višak alkohola kao da delim blagoslov. Sam put je bio okej. Pored mene je sedela azijatkinja koja me je zapitkivala šta to očekujem od Burning Man-a. Obzirom da mi je prvi put i nisam znao šta da očekujem, rešio sam da kazem stvari poput samorefleksije, duboke konverzacije sa burnerima i možda malo meditacije. Ona je bila iznenađena da to čuje od nekog ko prvi put dolazi na festival i dodala: “A možda malo muzike ili umetnina?” Iskreno, nisam neki ljubitelj tehno muzike, a od umetnosti nisam znao šta da očekujem tačno, pa sam samo klimnuo glavom kako bih izbegao dublji razgovor — ko sam ja da kvarim tuđe predrasude.

Na samom ulazu smo obišli kolonu vozila koja su tada čekala oko tri sata i direktno stigli na check-in gde nas je sačekala jako neprijatna i rekao bih od vrućine i prašine isfrustrirana žena koja nas je postrojila u vrstu ispred autobusa i naterala da stojimo na suncu narednih 15 minuta kako bi svakom detaljno proverila kartu i objasnila da ne smemo da ostavimo nikakav trag iza sebe. Onda je pitala ko je prvi put ovde i tražila od nas da se uvaljamo u prašinu odmah kako bismo prošli proces inicijacije. Nije mi bilo do toga te sam samo mirno iskulirao i vratio se u autobus — već krećem sa kršenjem tradicija, odličan početak.

Roman i Ivan su me čekali na autobuskoj stanici sa biciklom na koju su planirali da stave moj kofer. Roman je bio čudno odeven u kupaće gaće i neku sjajnu majicu duginih boja. Nosio je ukulele i pričao o tome kako su krenuli da komponuju pesmu o Burning Man-u i da moraju da je završe danas. Sve to skupa, zajedno sa onim blatom u koje sam odmah ugazio i ljudima koji su bili jako euforični, mi je već predstavljalo kulturološki šok u pozitivnom smislu — kao da sam sleteo na drugu planetu.

Čim smo stigli u kamp, krenuli smo da montiramo jurtu — vrstu šatora napravljenu od stiropora i folije koju je koristio Džingis Kan i njegova vojska Mongola, što je ironično za mirnodopske uslove Burning Man-a. Posle nekih sat vremena imao sam krov nad glavom i mesto u kome ću provesti narednih pet dana. Posle samo pola sata krenulo je žestoko nevreme uz jak vetar i kišu. Moja jurta, kao i Romanova i Ivanova, bila je poplavljena iznutra. Pokušavao sam da pokupim vodu sve dok nisam shvatio da se sprema novo nevreme kasnije tog dana kao i narednog dana. Odlučio sam da ne želim da se bavim Sizifovim poslom te sam izolovao najvecu baru i fokusirao se na susenje najbitnije garderobe za sutradan.

Te večeri smo pokušali da obiđemo komšiluk pošto je bilo nemoguće hodati niti voziti biciklu po takvom blatu. Obzirom da se radi o alkaloidnom pesku koji se tako jako zalepi za patiku, jedino što dobiješ dok hodaš je još više blata koje se gomila u slojevima dok ti noga toliko ne oteža da ne možeš da je podigneš — kao da pokušavaš da hodaš sa betonskim cipelama. Najveći izazov je bio otići do WC-a koji se nalazi na 100 metara od kampa.

Roman kao iskusni burner nas vodi od kampa do kampa i pokušava da uđe u spontani razgovor. Nisu baš svi raspoloženi za razgovor, ali oni koji jesu nude piće i pitaju za ime. Prvi šok koji doživljavam jeste da niko ne koristi svoje pravo ime već imaju neka kodna imena. Na primer, Roman je Sparkle Daddy dok je Ivanovo ime Permission. Malo zbunjen situacijom, jedan od komšija me pita kako se ja zovem i ja spontano odgovaram “Still figuring out”. Komšija me zagrli sav oduševljen i kaže: “Pa to je fenomenalno ime!” — prvi put u životu sam dobio kompliment za svoju konfuziju.

Iako malo zbunjen, umoran od puta i nervozan zbog toga što se osećam mokro zajedno sa mojim stvarima, u nekom trenutku uspevam da pustim kontrolu, prihvatim vodu i zaspim polučvrstim snom — što je na Burning Man-u ekvivalent dubokog sna u luksuznom hotelu.

Drugi dan je svanuo i sunce se nazire iza retkih oblaka. Ceo kamp još spava a ja osećam mnogo više energije nego prethodne večeri. Krenuo sam pešaka i shvatio da mi se ljudi najspontanije javljaju usput i žele prijatan dan. Kako da se ne osećaš prihvaćenim kada vidiš da svi ti ljudi istinski žele dobro i ljubav za celu okolinu — ili su svi pod dejstvom nečega, što je takođe moguće.

Stižem do Man-a, glavnog orijentira na celom festivalu koji se nalazi u centru samog grada. Sagrađen od drveta, svake godine drugačiji i svake godine ponovo spaljen kako bi se održalo iskustvo proživljavanja trenutka samo jednom — najskuplji način da naučiš ljude o prolaznosti. Pogled sa Man-a je predivan. Vidi se ceo grad koji je organizovan u koncentričnim krugovima kao sat i gde su vertikalne ulice podeljene na 15 minuta a horizontalne abecednim redom.

Izlazim iz Man-a i krećem ka Hramu, najtužnijem mestu na festivalu. Hram je mesto gde ljudi kače na zidovima slike i pišu priče o dragim ljudima koji više nisu među živima. Krećem da čitam jednu po jednu i spontano počinjem da plačem. Oduvek me je oduševljavalo koliko možemo da budemo nežni jedni prema drugima kada dođe do nesreće. Razne misli mi prolaze kroz glavu. Sećam se svoje babe i njenih saveta dok sedi na stolici u dvorištu. Verovatno bi mi sada rekla “Glavu ti razbio Burning Man”.

Za ručak imamo zagorelu picu. Kupili smo puno smrznute hrane koju grejemo na tiganju koji stoji na propanskoj ringli. Malo jača vatra i dobiješ reš picu. Nije toliko loše za standarde koji su mi znatno opali samim dolaskom na ovo mesto — glad je najbolji kuvar, a očajanje najbolji začin.

Krećemo ponovo ka gradu i otkrivamo muzički kamp u kome čovek uči tehnikama repovanja, komponovanja i sklapanja rima. Grupa od 20 ljudi uključujući i nas radi u parovima i prolazi kroz razne vežbe izmišljanja reči uz pomoć asocijacija i rima. Sve to da bismo na kraju dobili jednu celu smislenu pesmu u koju je 20 ljudi uključilo svoju maštu. Prvi put doživljavam pravi magični momenat i trenutak spajanja sa komunom. Volim sve ove ljude oko sebe a jedva da znam nešto o njima — možda je to i tajna.

Na ulici srećem “nosače fenjera” koji poput Isusa Hrista nose na svojim ramenima četiri teška fenjera okačena na još težu drvenu motku sa ciljem da okače te fenjere na stubove i osvetle put do Man-a. Ovo je jedna od najstarijih tradicija na Burning Man-u i jedan od najlakših načina da volontiraš u samoj komuni — ako smatraš nošenje krsta korisnim poslom, naravno.

Onda počinje nova oluja i svi idemo nazad svojim kampovima. Nova bara u jurti ali ovog puta nema frustracija. Kontrola me zauvek napustila, prepušten momentu i duhu festivala, spreman sam za kraj oluje i nastavak avantura — ili sam jednostavno prihvatio da ću živeti u močvari narednih nekoliko dana.

Sledeće na programu je ruska banja. To je vrsta saune u koju ulaziš go zajedno sa još muškaraca i žena i uživaš u pari koja izbija iz peći — jer ništa ne govori “radical self-expression” kao znojenje sa strancima u Adamovom odelu. U nekom trenutku dolazi šibanje grančicama, što zvuči kao kazna ili predigra, zavisi iz kog ugla gledaš. Ali zapravo nije ni jedno ni drugo — to je parna masaža gde se lišće koristi da utera paru na telo i masira kožu, što je najkomplikovaniji izgovor za udaranje nekog biljkama koji sam ikada čuo.

Sve u svemu odlično iskustvo, ali izlazak znači biti napolju i nekako pokušati da se osušiš. Naravno, nemamo peškire — jer ko donosi peškire u pustinju? To bi bilo previše praktično za Burning Man. Tako da tu stojimo, goli pred svima, sušimo se na vazduhu kao ljudski veš na nevidljivoj žici.

Odlazimo do Lea, drugara koji vodi plesački kamp u blizini. Jako lepo za videti, gomila talentovanih ljudi koji plešu tango, salsu i ostale latinoameričke plesove. Polako se spušta noć i vreme je za malo pića i pečurki koje će na par sati blago promeniti svest i učiniti iskustvo obilaska playe još zanimljivijim — jer očigledno dosadašnje iskustvo nije bilo dovoljno čudno.

Noć je pala a svaka umetnost svetli i priča svoju priču. Sfinga je ogromna instalacija koja oslikava dve žene nabujalih grudi koje se gledaju na jedan misteriozan način. Na ulazu nas dočekuje volonter koji govori o smislu života i subjektivnom otkrivanju istog kroz poruke koje su razbacane po celom mestu. Posle malo lutanja sedam na stolicu i posmatram instalaciju. Celu scenu prati klasična muzika koja je dovoljna za novi magični momenat. Jedna od dve žene je majka, za ovu drugu nisam siguran ali mislim da vode jako zanimljiv razgovor — ili sam previše pečurki pojeo.

Krećemo se dalje i gazimo duboko u playu. Pored nas prolazi art car koji reprezentuje saunu na kojoj đuskaju goli ljudi. Potpuno nerealna scena pod sjajem zvezda i fenjera koje su vredni volonteri zakačili tog popodneva — normalna sreda na Burning Man-u.

Roman želi da krene još dalje do takozvanog “trash fence” koja je i granica festivala. Ne znam zašto smo došli ovde ali definitivno jeste simbolično osetiti granicu magije koja se odigrava unutar ovih ograda — kao da stojimo na ivici realnosti i ludila, što je u ovom trenutku teško razlikovati. Pored nas instalacija s dušecima za ležanje i limenkama uvezanim jedna za drugu; vetar ih sudara, svaka daje svoj ton. Priroda je ovde pravi kompozitor.

Treći dan i konačno mnogo sunca. Za doručak jedemo slaninu i princes krofne — kombinacija koju bi nutricionisti verovatno nazvali “pokušajem samoubistva”. Pre toga smo deo princes krofni podelili komšijama koji su za uzvrat imali da ponude alkoholna pića.

Sedamo na bicikle po prvi put obzirom da se blato potpuno osušilo i krećemo u duboku playu. Dve klupe jedna do druge i saksija sa cvećem. Instalacija ne može biti prostija a opet daje osećaj kao da si u nekoj oazi usred pustinje — ili halucinaciji, što je na ovom mestu podjednako verovatno.

Pedalamo do možda i najdalje tačke gde se nalazi instalacija koja predstavlja neki stari francuski kafe. Unutar kafea se čuje Edith Piaf, poređana tri stola sa po dve stolice i nekoliko barskih sa strane. Ljudi kreću da pristižu a Roman glumi domaćina koji smešta ljude za stolove ili za bar. U nekom trenutku nas ima oko 10 i Roman sasvim spontano objavljuje da mu je danas rođendan. Novi magični momenat u kome jedan od gostiju vadi šampanjac i čaše te zajedno pevamo pesmu a onda i nazdravljamo. Kakva slučajnost, kakav način da se povežeš sa potpunim neznancima — ili je Roman ovo isplanirao, što ne bih isključio.

Jedan od burnera počinje priču o antirodjendanu koji predstavlja 6 meseci od pravog rođendana i objašnjava da mu prijatelji za taj dan priređuju ono što najviše ne voli da radi. Kreativnost ovih ljudi ne prestaje — ili su svi kolektivno poludeli, uključujući i mene.

Ivanu puca lanac na bicikli i nalazimo se u malom problemu. Na 6 milja od kampa moramo da nastavimo pešaka i da guramo biciklu. U nekom trenutku Ivan savladava tehniku odgurivanja jednom nogom dok mu je druga noga na pedali — inovacija rođena iz očajanja. U sledećem trenutku shvatamo da možemo da ga držimo za ruku i na taj način vučemo kroz pustinju — kao vozic napravljen od bicikala.

Ivan je inače fenomenalan lik sa kojim sam se povezao na više nivoa. Matematičar je te koristimo sličan logički aparat u razmišljanju. Pročitao je jako puno knjiga između kojih i neke od mojih omiljenih Heseovih i Dostojevskog. Vrlo miran, drag i blago povučen a opet energičan kada ima smisla trošiti energiju — savršen saputnik za ovaj vid ludila.

Nastavljamo proslavu rođendana uz tortu u kampu kod komšija Litvanaca. Jedna od devojaka koja vodi kamp traži od nas da se pravimo da su oni priredili celo iznenađenje i kao izvlači tortu niotkuda zajedno sa svećicama i pićem kojeg stvarno imaju u nedogled. Baš pozitivno iskustvo pričati sa celom ekipom a posebno sa Idri koja je oslikala zidove kampa u motivima grčkih bogova — jer naravno, šta drugo radiš u pustinji.

Torta je pojedena i vreme je za sladoled. Ponovo krećemo od kampa do kampa da delimo sladoled. Zanimljive su kulturološke razlike gde neki ljudi uzimaju jedan, neki pola a neki nijedan sladoled kada vide ograničenu količinu sladoleda na neograničenu količinu ljudi. Kada dolazimo do kineskog kampa te kulturološke razlike su još izraženije — oni uzimaju i po tri obzirom da je džabe. Sve je to smešno i pomalo tužno, kompetitivna kultura i siromaštvo urezano u genetskom kodu pokazuje svoje lice čak i u pustinji.

Krećemo da spremamo večeru. Konačno malo proteina — ćufte na margarinu. U kombinaciji sa čipsom bi trebalo da nas drže celo veče, ili bar da nas ne onesposobi potpuno. Inače jedna od najvažnijih stvari na festivalu je kako se obeležiti odnosno osvetliti obzirom da je jako mračno a da biciklisti ne vide baš ispred sebe u uslovima peščane oluje. Ponovo radical expression dolazi do izražaja. Najneobičnije ogrlice, narukvice, neonska svetla i LED lampice koje ukrašavaju i ljude i bicikle na festivalu — kao pokretna novogodišnja jelka koja vozi bicikl.

Te večeri prolazimo pored bacača plamena koji su svuda oko nas da bismo došli do kaveza. U kavezu se odvijaju borbe. Ovo je ujedno i jedno od čudnijih iskustava koje sam doživeo. Ljudi zakačeni za plafon vise u ležećem položaju okrenuti stomakom na dole. U rukama drže neki štap i bivaju odgurnuti od volontera jedni na druge. U tom duelu se udaraju i štapom i pesnicama i nogama. Posmatrači se penju na kavez i bodre. Puno agresije i čudno potrošene energije — ili kako neki zovu, terapija.

Samo jedan blok odatle nailazimo na još jedno magično mesto. Kamp za meditaciju gde se izuvamo, sedamo na jastuk i krećemo da čitamo poeziju jedni drugima. Pije se čaj i uživa u muzici koju proizvodi prelepa muzičarka sa Novog Zelanda. Potpuna nirvana koja traje pola sata i koja je dovoljna da se ceo organizam odmori i spremi za dalja iskušenja.

Četvrti dan ponovo sviće obasjan suncem. Želim da što više stvari vidim i uradim danas — kao da pokušavam da nacrtam ceo univerzum za jedan dan. Dolazimo do muzičkog kampa u kome smo repovali. Upravo se odvija jam session. Hvatam mikrofon dok Roman svira bas. Pojavljuje se čovek na gitari i bubnjar. Krećemo da improvizujemo. Vreme za promenu instrumenata, preuzimam gitaru. Iako nismo najuštimavaniji bend, doživljavam novi magični trenutak na kraju kada nam bubnjar prilazi i kaže kako smo mu ulepšali ceo dan — ili je bio sarkatičan, ali odlučujem da verujem u prvo.

Krećemo se ka bondage kampu. Jako me zanima kako to izgleda iako ne želim da budem vezan i okačen da visim sa plafona — radoznalost mačku ubije, ali ja nisam mačka, bar ne danas. Ljudi se menjaju kao na traci, neki obučeni a neki potpuno goli. Jedna devojka traži vezivanje sa seksualnim iskustvom. Volonter je u nekom trenutku pljeska po guzi a onda stiska bradavice. Ona doživljava orgazam pred svima. Jako lepa scena za gledati i jako hrabra devojka koja se ne stidi da pokaže svoju seksualnost i doživi katarzu pred svima.

U nekom trenutku rešavam da krenem u avanturu sam. Srećem Japanca sa kojim sam svirao dan pre i slušamo zajedno klasični koncert usred pustinje. Iako ne baš najuigraniji ansambl, izvodi popularne hitove Pink Floyd-a i Led Zeppelin-a. Definitivno nešto što ne možeš baš da zamisliš da ćeš čuti usred pustinje — ali opet, nakon svega što sam video, ništa me više ne iznenađuje.

Krećem dalje da potražim Ivana Smiljanića, drugara iz San Francisca. On se nalazi na potpuno drugoj strani sata i to u najdaljem koncentričnom krugu. Jedan od najvećih problema na Burning Man-u jeste kako se naći sa ljudima. Iako smo imali Starlink wifi u kampu i pisali jedan drugom tog dana, potpuno je nepredvidivo da li ćeš zateći čoveka na tom mestu čak iako imaš najtačnije moguće koordinate — kao da tražiš iglu u plastu sena, samo što je plast sena u pustinji i gori od vrucine.

Na svu sreću, jedna od volonterki me zove u svoj Draft Kamp da probam hladno točeno pivo. Baš ono što mi je bilo potrebno u tom trenutku — ili možda voda sa elektrolitima, ali ko još to pije na Burning Man-u? Ljudi su jako lepo raspoloženi unutra. Svi đuskaju i svi su u svom fazonu. Ja sam super umoran tako da završavam svoje pivo i krećem nazad u svoj kamp.

Ivan je već stigao i sprema nam madjarski kiš za večeru. Te večeri Roman rešava da propusti izlazak i odmori se za sutradan — mudra odluka koju ja nisam doneo.

Ivan i ja uzimamo po manju dozu pečurki i krećemo na finalno veče. Umetnosti nikad dosta u playi. Drveni jelen koji svira, dinosaurus na koji se ljudi penju preko repa a onda spuštaju niz kičmu, ogroman tobogan za koji je potrebno ozbiljno planiranje da biste se popeli.

Puno šetnje i refleksije o životu, ljudima oko nas, fizičkim zakonima sa Ivanom. Da sam birao ne bih izabrao boljeg čoveka za najdublje moguće konverzacije uz dejstvo pečurki.

Pravimo kratko zadržavanje u hramu. Puno slika je spremno da bude spaljeno sledeće večeri zajedno sa hramom. Ljudi se pojavljuju sa bluetooth slušalicama iz kojih se čuje zvuk klavira. Stavljam slušalice i registrujem klavir koji stoji naravno usred pustinje i na kome uživo improvizuje vrsni pijanista. Magičnim trenucima na Burning Man-u nikad kraja — ili sam ja samo prestao da brojim.

Jazz Cafe je posebno mesto. Nisam nikada video više vrhunskih muzičara koji su spremni da improvizuju na bilo koju temu na jednom mestu. Od Coltrane-a preko Miles Davis-a ređaju se teme na koje svako od njih pridodaje svoj začin. U nekom trenutku basista zove nekog da se prijavi za pevanje. Pojavljuje se crnkinja koja kreće da peva pop pesmu koju odjednom svi u publici znaju (osim mene, naravno) i kreće magija. Bend koji uporno drži jazz harmoniju i pevačica koja sasvim spontano razbija svojim pop ali najiskrenjim glasom. Publika opčinjena. Nikom nije jasno šta se upravo desilo — uključujući i mene.

I tako se završava moje putovanje kroz Burning Man — mesto gde normalnost ide da umre, a magija se rađa iz prašine. Možda nisam promenio svet, ali svet je definitivno promenio mene. A kad se vratiš, shvatiš da je onaj moj početni san o samodovoljnosti dobio novu nijansu: ne radi se o tome da sve možeš sam, nego da si na mestu gde svako da od sebe po nešto i onda se desi čudo. Ili, kako bi moja baba rekla, dok me gleda s one svoje stolice u dvorištu: “Glavu ti razbio Burning Man.” I jeste — ali lepo je ponekad razbiti glavu, kad iz nje ispadnu svetlo, pesma i ljudi koji te zagrle kad im kažeš da se još uvek pronalaziš.