So na ranu (roman, prvi deo)

PRVA GLAVA

Ognjen ne želi dodatno da brine majku besom. Misli da ga dobro skriva. Emocija ipak malo-malo pa sevne ispod površine. S druge strane stola je oronula Zorka i njena tiha, neprestana kiša. Sede jedno naspram drugog i ćute.

Tišinu najednom ruši vibracija mutiranog telefona. Zujanje traje.

“Makar vidi ko je.”

On odmahuje. Sklanja telefon iza tacne pune kiflica ranije opaljenih grobljanskim suncem. Malim stanom pored mirisa bajatog peciva dominira i veštački miris lavande. Lebdi trpezarijom dok ga blaga promaja ne odnese ka nebu. Njegovo mesto zauzimaju hemija iz kupatila i drvenasta ustajalost. To traje sve do sledećeg štrca automatskog osveživača. Sve u stanu je staro, škripavo i blistavo. Toliko blistavo da deluje kao simptom. Zorku svako ciklično javljanje osveživača kao da vraća u život dok joj miris veštačke lavande služi da se makar na sekund odveže od tuge.

Ognjen deli karte: majci pa sebi, majci pa sebi. Jedino se čuje tapkanje plastike o lakirano drvo i sekundara zidnog sata. Partija bez reči. I sledeća. I ona posle.

Zorkinu ogrubelu šaku dodiruju položena hemijska sa natpisom Za našu decu, Aleksandar Vućić i otvoreni blokčić istog dizajna. Na papiru je napisano O, pa uspravna linija i sa druge strane linije Z. Ispod početnih slova njihovih imena nedostaju rezultati. Remi više nije nadmetanje i razonoda već krpa koju zajedno grizu dok trpe.

Na komodi je uramljena fotografija Petra, Ognjenovog starijeg brata, s tankom crnom trakom preko ugla rama. Iste boje su i Zorkina haljina koju ne skida evo nedelju dana, rajf u kosi, cipele, Ognjenova majica, patike.

Petar je na fotografiji u širokom, belom duksu prekrivenom šarama drečavih grafita. Smeje se. Selfi sa košarkaške utakmice u skoro punoj Areni. U pozadini masa navijača i zagrevanje timova na parketu. To je bio poslednji put kada je bio van Zaječara. I Ognjen bi bio na toj fotografiji da taj dan nije bio iznenada primoran na prekovremeni rad.

Iako smoren bratovljevim nepojavljivanjem, Petar je brzo preprodao Ognjenovu kartu. Koliko god male sume bile, kod njega su se pare uvek trošile, iznalazile, vrtele, gubile. Njegovi džepovi su bili plitki ali prometni. Parama od preprodate karte kupio je pakovanje piva, naručio veliku picu i naterao brata da celu noć igraju fudbal na starom plejstejšnu u garsonjerici koju je Ognjen iznajmljivao. Bilo je to pre manje od godinu dana. Nikada se više nisu videli. Makar ne uživo. Bilo je četova, mimova, klipova i sporadičnih video poziva ali braća su se poslednju put dotakla tog jutra na vratima kada je Petar zagrlio uz uobičajno vidimo se, nube.

Majka ga pušta da dugo gleda o bratovljevu fotografiju potajno se nadajući da će konačno pustiti makar jednu suzu. Posle dovoljno vremena nežno stavlja šaku preko njegove. Pokazuje ka stolu. Ognjen, prenut, vraća fokus na sadašnjost: ćutke uzima kartu s vrha špila, uranja je među onih četrnaest koje drži kao lepezu i drugu izbacuje na talon.

Opet vibracija telefona.

“Ko te zove?”

“Niko.”

“Ogi”, insistira molećivo. On stiska zube. Podiže mobilni ka sebi i odmah ga spušta.

“S posla.”

“Javi im se.”

Usporeno pomera glavu levo-desno, s obrvama zgrčenim kao da će mu se čelo pocepati ali majka zna — to je znak da će ipak uraditi ono što ne želi. Petar nije bio tako čitljiv kao što je njegov mlađi brat. Emocije su mu bežale ispod kože, iza očiju, mesa i lobanje, negde duboko sakrivene do te mere da i sam nije umeo da ih nađe, a i kad bi ih našao neretko bi šmugnuo nazad na površinu kao pas čiju je njušku u rupi ujela zmija. Njemu je osmeh bio odgovor na sve. Ognjenu osmeh nije odgovor ni na šta. Konačno se javlja na telefon.

“Molim?”

“Izvini što zovem. Kratko ću za mejlove. Jel to okej?”

“Nema problema, Jelice.”

“Vule me ganja, inače te ne bih zvala. Kad si beše poslao printing firmi vizual za banku?”

“Pre roka. Zašto?”

“Paniči jer su tek danas postavljeni bilbordi. Kako si?”

“Onako.”

“Hoćeš da pitam direktorku da ti odobri još koji dan?” Obrve mu se blago otpuštaju na njen neočekivani predlog.

“To bi mi značilo. Hvala ti.”

“Važi, odmah ću. Drži se.”

Odlaže mobilni i prebira po kartama. Uviđa da će u sledećem krugu možda i moći da skupi dovoljno za otvaranje. Do malo pre mu je to delovalo nemoguće.

“Šta bi ti to značilo?”

“Šta bi mi šta značilo?”

“Sad si reko u telefon da bi ti nešto značilo.”

Ognjen shvata da nije na glas podelio s njom vest koja će je obradovati.

“Nadređena iz agencije. Izgleda da će mi odobriti još nekoliko dana odsustva s posla. Ne moram večeras u Beograd.”

Zorka naglo ustaje, odlazi iza Ognjena i grli ga obema rukama. On još uvek gleda u karte. Niz obraz joj klizi suza koju neprimetno briše sebi o rame.

“Dobro je što si mi tu makar još malo.”

“Znam, kevo. Tu sam. Ne brini.”

Ljubi ga u kosu nekoliko puta pa ga brzo miluje jednom pa drugom rukom ko štene.

“Aj sedi, ti igraš.”

Partija ne odmiče daleko kada mobilni treći put zavibrira. Kratko i jako. Skoro da je zaboravio kako zvuči kada pristigne SMS poruka. Sa telefona je zračilo sledeće:

DIREKTORKA: Jelka me je upravo pitala za dodatna 3 dana za tebe. Prekosutrašnji povratak u ofis će ti pomoći da skreneš misli. Trebamo ti, a i ti trebaš nama. Ako ti bude teško da ostaneš celu smenu razumeću. Vidimo se. Uz tebe sam šta god da ti treba.

Mobilni odapet kao strela proleće trpezarijom i dnevnom sobom direktno ka zidu s desetak malenih, uljanih slika brdovitih pastorala raspoređenih tako da i same formiraju konturu brdašca.

Jedina Zorkina preživela strast iz mladosti pored enigmatike je slikarstvo. Planinarenje, horsko pevanje, tajno pisanje naivne poezije sa dobro skrivenim elementima erotike i sve ostalo je davno otišlo pod tepih zbog posla, dece i pokojnog muža s dugom, teškom bolešću. Petra je kao malog uspela da zarazi crtanjem, ali kada je rodila i Ognjena onda se haos duplirao, a veliki deo njene ličnosti ostao je iza nje bledeći i čekajući u nadi da će mu se nekada vratiti.

Na grudima nosi nevidljivi orden časti stečen činjenicom da ju je kuma izabrala za prijateljicu koju će pozvati u pomoć ako joj na Milioneru dođe pitanje iz slikarstva. To je bilo još onomad kada je aktivno sama za sebe učila istoriju umetnosti i uvek o tome pričala prijateljicama. Kuma je ispala na pitanju iz srpske istorije pa je Zorkin muž Zorku povremeno u polušali podsećao kako je kuma trebala njega da uzme za pomoć baš zbog istorije, a ne da Zorka bude opcija s njenim nebitnim slikarstvom. A i, kako je ponavljao, svima je bilo jasno da jedna od onih desetak malih slika na zidu nisu deo kolekcije nego da je ta manje umešna bila njenih ruku delo. Očigledno nakalemljena. Kad bi shvatio da je preterao Rade bi ponavljao da mu je to, bez obzira na kvalitet, omiljena slika. To je sve bilo one dve godine pre smrti kada je bio vezan za krevet.

Mobilni, nakon što ga je Ognjen najednom bacio, munjevito leti ka zidu. Da nema čudnu aerodinamiku pravougaone kriške hleba, sigurno bi razbio jednu od sličica. Sva sreća pa udara o meki naslon troseda tik ispod slika i pada na pod. Čim proveri da se nije polomio, on ga pruža majci. Ona ne komentariše njegovo ponašanje. Dok čita direktorkinu poruku sin joj stavlja ruku na rame.

“Ostaću. Neću da te ostavim samu.”

Nakon duže pauze i ona progovara.

“Ću preživim. Ću se snađem.”

“Tek što smo mu dali jebenih sedam dana.”

Kao molbu, kao naredbu, kao tačku na raspravu u nastajanju ali i kao istinu koju on ne bi smeo da dovodi u pitanje, Zorka dodaje

“I ja mora radim od ponedeljak. Poso je poso, Ogi.”

Ognjen ima sijaset argumenta protiv te gluposti. Prebira ih po glavi i slaže u redosled tako da, kada ih jednom izloži, njoj neće ostati ništa drugo nego da prihvati njegov ostanak. Ali umesto toga njemu iz usta izlazi

“Ma da, mogao sam lagano i neki video sastanak iznad groba danas da opalim.”

Ne želi da sluša o scenarijima gubljenja posla. Bitno je da su u ovom trenutku tu jedno za drugo. Ne želi da se odvoji od nje zbog radnih zadataka. Zna da će biti prepuštena virovima svog uma kada on ode za Beograd. Repetativni tok misli mu prekida zvuk zvonca iznad ulaznih vratiju. Zbunjen je.

“Jel očekujemo nekog?”

“Valjda ne. Idi otvori.”

DRUGA GLAVA

Hodnik radničke zgrade smrdi na mačke. Pogotovo kada se sjate u mračni, hladni podrum u zbegu od tropskih vrućina. Od generacije železničara koja je tu dobila stanove jedino je Miša još uvek živ. Bliži se devedesetpetoj i ono što ga održava u životu je briga o uličnim mačkama. Do prodavnice mu idu unuci ali do podruma ide on sam. Niko iz zgrade se ne buni oko smrada, malo iz poštovanja prema odlikovanom partizanu, malo više zbog računice da mu sigurno nije još mnogo ostalo.

“Koko zdiba, tebra.”

“Ćuti bre, debile bre.”

Dva momka idu polako uz stepenice. Jedan gojazni, visoki, zaznojeni, u uskim farmerkama koje kipte, drugi niski, pikljavi, slabunjavi, s nabijenim kačektom i par tetovaža na rukama. Obojica su u crnim majicama, skupim patikama i oblacima dezedoransa.

“Šta, tebi ne zdiba?”

“Ti zdišba. Ćuti sad. Iamo poso.”

Stižu pred vrata na kojima je umrlica s imenom i prezimenom Petar Pantelić. Manji momak zvoni dok veći stoji malo po strani. Iza vratiju se pojavljuje Ognjen, razbarušene kose, indigo podočnjaka i, nakon što ih je brzinski skenirao, blago naoštren.

“Izvolte?”

“Saznali da ti se starii brat ubio pa da izjaimo saučeće.” Pokazuje na njihove crne majice, na to kako su se potrudili da ispoštuju situaciju. Obojica pružaju ruke i zdrave se sa Ognjenom.

“Hvala…”

“Pera tie ostavio nešto.”

“Molim? Odakle vi beše znate Petra?”

“Ko je to Ogi?” čuje se majčin glas iz trpezarije.

Na to manji bez pitanja prolaz pored Ognjena zakačivši ga ramenom. Prati ga i veći. Bez pitanja ulaze u stan pravo do Zorke. Rukuju se i s njom. Izjavljuju saučešće.

“Hvala, deco. Nema nam više Pere.”

“Tragedija. Makar iate Ognjena” kaže manji pa suptilno šapne Ognjenu

“Mogli bi negde nasamo.”

“Aj vamo”, pokaže ka sobi. Veći entuzijastično progovara

“Može jedna turska, molim vas.”

“Naravno, deco.”

Zorka pomisli da za Ognjena i nije loše što je neko Petrov svratio. Pali ringlu i stavlja vodu dok njih trojica odlaze u sobu. Manji planski zatvara vrata za sobom.

Petrova soba je i dalje netaknuta. Jedino što je Zorka smogla snage da promeni je posteljinu za Ognjena i da zbrzano obriše prašinu, i to samo tamo gde ništa nije moralo da se pomera. Na fotelji su i dalje nabacane majice i šorčevi. Na nekadašnjem školskom stolu pored flekavog monitora leži hrpa raznobojnih markera. Otvorena sveska povijenih ušiju puna skica grafita potpisanih tagom Pera Pan. Jedan par čistih nazuvki. Grickalica za notke. Štrokava crna tastatura. Miš i ogromna crvena podlaga za miša na kojoj je Petar hemijskom iscrtao komplikovani lavirint na čijem kraju je dodao ogromno parče švajcarskog sira. Velika šolja iz koje je pio kafu. Tacna sa zakorelim čokoladnim flekama. Tenska loptica koju je voleo da baca o svaki zid koji je nameravao da ulepša sprejevima jer mu je to pomagalao u osmišljavanju i vizualizaciji grafita.

Ognjen, ne bi li učinio sobu prohodnijom, sada gura patikama u stranu uglavnom prazne, zvečave sprejeve razbacane svuda po podu: zeleni, bordo, ciklama, crni, tirkizni, žuti, plavi i ostale toliko stare da im se nerazazjane boja. Majka je zamolima mlađeg sina da ne dira ništa u sobi i da u njoj samo spava. “Možemo zajedno da sredimo kad budem spremna”, tako mu je kazala. Uspevao je u tome sve do ovog pometenog trenutka.

Manji seda na fotelju preko Petrovih majici i šorčeca, dok se veći uvaljuje za nekada školski, sada radni sto, tačnije u rasklimatanu trpezarijsku stolicu koja proizvodi zvuke rafalnog pucketanja pod njegovom težinom.

“Hoćete mi reći-”

“Izvorac. On je Klić”, uozbiljeno odgovara manji.

“Klić?”

“Klić tebra. Od kliker”, veći pokazuje kažiprstom na slepoočnicu ne bi li dočarao da je pamet razlog nadimka. Izvorac pravi “kako da ne” grimasu. Mrzi ga da negira očiglednu laž u koju ni sam Klić ne veruje.

“Jako namežao. Tragedija.”

“Jedan prst ko nijedan tebra, a ne da lik izgubi život.”

“Kakav bre prst?”

“Kad neko duguje keš a nea da vrati prvo ide pretnja, pa gepekovanje, pa onda ode prs.”

“Pa ako treba, još jedan prst tebra.”

“Pa onda možda metak u butinu. S njim ni do gepekovanje nismo stigli, a tek ne do prs, a on se već capno.”

“Šta si reko?” Ognjen se mršti prema ležerno zavaljenim Izvorcem koji na Ognjenovu promenu raspoloženja ni najmanje ne reaguje već nezainteresovano gleda u stare, izbledele, delimično pocepane NBA postere na zidu.

“Naš šef bi pomogo. I njegov šef ako treba. Gle de Bugarska, da pljuneš. Brzinski bi rešio te deset iljade: belo, žuto, migranti… Mogo bira brat. Tamovamo-tamovamo i gotovo.”

Ognjena zaustavlja nešto u tim rečima. Dripci prestaju da budu bitni.

“Ubio zbog duga? Prema vama?”

“Deset iljada tebra”, Klić izgovara kao da Ognjen treba da saoseća sa njima.

“Pogleaj Perine poruke pa vidi”, Izvorac potvrđuje.

“Mob je bio kod njega kad je skočio.”

“E jebiga. Stani. Iam ja.” Izvorac gura žgoljavu belu ruku prošaranu jarko plavim venama i tetovažom vijugavog, kineskog zmaja u džep i u jednom potezu vadi tabakeru, rizle, skakavac, žvake, ključeve i mobilni koji zadržava. Sve ostalo vraća. Bez žurbe.

“Eo.”

Ognjen pruža ruku ka mobilnom ali zauzvrat dobija cinični osmeh.

“Ne. Jedino iz moju ruku.”

Ognjen pokušava da pročita poruke koje su Izvorac i Petar razmenjivali ali ne može jer po sred ekrana izlazi viber poruka: ćale: moze i viski

“Alkos. Ko ga jebe.”

Notifikacija nestaje i on konačno vidi poruke. Dugo ih gleda i ako su nesadržajne. Serija kratkih i jednostavnih potraživanja pozajmica i Izvorčevih potvrda. Na početku su zanemarljive, Ognjenu i sramotne sume. Manje i od onoga što je njemu povremeno tražio. Kako razmena rastegnuta na nekoliko meseci teče, tako se pozajmice uozbiljavaju. Cifre su pozamašne na kraju. U zbiru je oko deset hiljada koje su spomenuli.

“Na kraju smo morali da zapretimo jebiga. To sad ti vraćaš.”

“Da smo znali da će da se rokne, ne bi mu dozvolili tebra. Rekli bi mu kako da vrati. Pomogli bi.”

Ognjen je, u odnosu na bes koji danima zaliva u sebi, miran. Bućkuriš šoka, ljutnje, zbunjenosti, prkosa i upošljenog mozga za shvatanje u kakvoj je poziciji. Sve se međusobno potire. Za sada. Prvo pokazuje obema rukama na sebe a onda i progovara.

“Ja? Odakle meni deset hiljada?”

“U žalost si. Neće te napinjemo. Častimo s dve nedelje da nađeš.”

“Ma šta da radim s dve nedelje?”

“Si u gas za šemu zbugarsku?”

“U gasu sam da pozovem muriju.” Bes je opet prevladao. Ovog puta je Ognjen taj koji vadi mobilni. Ukucava tri broja. Izvorac ustaje iz fotelje i diže ruke u vazduh u znak predaje.

“Nemoj, molim te brat.” Ognjen je zatečen. Klić još zatečeniji.

“Ne pali se. Okreni slobodno. Misim dae sad Ivča u smenu na telefon. Taman mi ga dai, trea da vim za neki proekat s njega.”

Vrata sobe se otvaraju. Zorka ulazi s tri šoljice kafe na poslužavniku.

“Evo kafa, deco”, ali ne gleda u njih već u pomerene metalne limenke sprejeva i drugačije zgužvanu, nekako natisnutu odeću na fotelji.

“Ne treba. Žure. Hvala na poseti momci.” Ognjen ponovo misli da dobro skriva bes pred majkom.

“Tako, a? Si siguran? Nea frkice brat moi.”

Izvorac izlazi polako iz sobe dok Klić tek ustaje sa kreveta, uzima najbližu šoljicu sa poslužavnika, eksira kafu i dodaje “Fala”.

“Si popio? Ajde sad”, Ognjen mu pokazuje ka vratima.

“Da vas ispratim, deco”, majka odlazi s njima do ulaznih vratiju Ognjen ostaje sam.

TREĆA GLAVA

Koji kurac, Petre?

To odzvanja u Ognjenovoj glavi. Petar mu se poslednji put obratio za pare malo pre nego što je prvi put pitao dripce preko poruka. Dripci. Nikad ranije nije koristio tu reč ali sad je isplivala i prikovala se za Izvorca i Klića. Eksperima se zabila u njihova čela. Dripci. Tako ga je jednom nazvao Krsta, stari nastavnik geografije. Tanko, visoko strašilo. Pozvali su ga posle ko zna koliko godina da izađe iz penzije na nekoliko časa odmeni mladu, bolesnu nastavnicu. Posle prvih desetak minuta vređanja i dranja razred se doveo u red. Svi su sedeli pravih leđa, ćutali i zapisivali ono što je deda ko recitaciju deklamovao i čekali da zvoni. Jedino je Ognjen gledao kako da mu doskoči. U manjku ideja jednostavno je viknuo “Mumijo!” i nastavio da piše. Krsta je zaustavio čas i krenuo u pandursku istragu dostojnu OZNE, a trinaestogodišnji Ogi je, nakon što je video da će neko nedužan platiti za njegovu gluposti, sprečio nepravdu i priznao. Bio je odmah poslat kod direktorke. Dok je prolazio pored katedre kvrgavi prstu su mu krvnički iščupali uvo. Isto ono uvo koje mu je starac ispljuvao dok se u njega drao “Dripcu! Bedniče!”. Odlazak kod direktorke i crveno uvo — cena koju je rado platio za srednji prst nasilniku.

Petar je dugovao velike pare dripcima. Sada ih on duguje. Ne. Oni misle da im duguje. Ne duguje on ništa. Dug je plaćen jebenim životom. Ali zašto? Zašto je Petar bio toliko duboko u govnima? Nije mu trebalo dugo da shvati. Zna da majka nikada ne gleda fioke stola. To je uvek smatra špijunažom pošto je njena majka nju špijunirala na svaki mogući način. Ona njih dvojicu nije nikada. Dovoljno je što je pogledao u prvu fioku. Tiketi. Sportski tiketi Ultimabet kladionce. Desetine i desetine, verovatno i stotine kladioničarskih tiketa, uglavnom fudbal i košarka. Na svakom je uredno upisan i krajnji rezultat utakmice tako da se odmah vidi da li je promašio za mnogo ili za malo. Svi su gubitnički. To ne znači da nije pogađao: pobednički ostaju u kladionici kada se podignu pare. Fioka na neki način predstavljala arhiv Petrovih kladioničarskih promašaja. Ognjen gura ruku do lakta u dubinu fioke i shvata da ima mnogo više tiketa nego što je isprva procenio. Pera se davio u kockanju. Ja sam za ovo morao da znam. Ali zašto smrt, pičko? Zašto smrt jebote?

“Doviđenja deco”, majka zatvara ulazna vrata i pruža korak ka sobi. Ognjen brzo zalupi fioku. Sekundu pre nego što se ona pojavi na dovratku.

“Brinem za tebe.”

“Nema potrebe, dobro sam.”

“Zašto si udario pesnicom o sto?”

“Nisam udario pesnicom.”

“Nisam gluva. Čula sam.”

“Nisi u pravu.”

“Ognjene. Brinem za tebe, još nisi zaplako. Brat ti je umro.”

“Nije umro nego se ubio.”

Zorki na te rečni jedan od zubčanika uma zavarniči i ispadne iz ležišta.

“Zašto su sprejevi pomerani? Jel to namerno radiš? Namerno to radiš jer sam ti rekla da ništa ne pomeraš. Namerno!”

Zorka klekne i krene da nameštaje sprejeve ne bi li njihov haotični raspored na podu podsećao na onaj pre nego što ga je Ognjen poremetio. Dok on nemo stoji u sred sobe ona pomahnitalo premešta prazne limenke, a onda ustaje i odlazi do fotelje.

“Pogledaj! Spljeskao si mu majice! Sve si pokvario!”, viče nameštajući majice da budu nabacane i zgužvane ali ne i spoljštene.

“Ti njega mrziš. Mrziš ga i zato to radiš i zato ne plačeš i zato ponavljaš da se ubio. Zato udaraš njegov sto. Zato ne podnosiš njegove drugare. Ne možeš da ga mrziš! On je tvoj brat. Tvoj stariji brat! Nemoj da ga mrziš!”

Mučno dranje zamenjuje mučno ridanje. Ognjen je zagrili i ona zagrlji njega. “Ne mrzim ga, kevo.” Plače mu na grudima i kroz suze izgovara

“Zašto ne plačeš?”

“Ne znam.”