Privatno obezbeđenje u Srbiji - zakon, licence i ovlašćenja

Nedelja je dan rezervisan za duge telefonske razgovore sa drugaricom iz rodnog grada i nabavku namirnica za predstojeću radnu nedelju. Tako sam odlučila da provedem i prošli vikend. Otišla sam do najbližeg supermarketa i dok sam se premišljala da li da uzmem kiselu ili običnu vodu, pažljivo sam slušala drugaricu koja mi je sa oduševljenjem pričala o pripremama za put u Pariz.

Naglo sam je prekinula sa rečima: „Ček, ček. Ajfelov toranj može da sačeka. Ispred mene se upravo dešava krađa.“

U momentu kada je to čula, zasula me je pitanjima brže nego što sam uspela da objasnim šta se tačno dešava ispred mene.

„Da li radnici obezbeđenja uopšte imaju pravo da legitimišu građane?“

„Da li smeju da traže ličnu kartu?“

„ Mogu li da ti pretresu torbu? Da zavire u lične stvari?“ „A ako odbiješ? Da li smeju da te zadrže?“

Shvatila sam da su njena pitanja o ovlašćenjima privatnog obezbeđenja u Srbiji zapravo pitanja koja bi postavio gotovo svako od nas i da o tome mnogo ne znamo.

Zakon o privatnom obezbeđenju je stupio na snagu 2017. godine kojim je po prvi put regulisano bavljanje poslovima privatnog obezbeđenja.

Ko može da se bavi privatnim obezbeđenjem u Srbiji?

U Srbiji poslove privatnog obezbeđenja mogu da vrše samo pravna lica, preduzetnici i fizička lica koja su prošla složenu zakonsku proceduru i stekla licencu za rad u ovoj oblasti. Vrlo su strogi zakonski uslovi koji moraju da budu ostvareni da bi se stekla određena licenca, pa se tako zahteva da fizičko lice koje obavlja poslove privatnog obezbeđenja ima najmanje srednjoškolsko obrazovanje, da je državljanin Republike Srbije, da ima položen ispit pred Ministarstvom i obuku, uz ispunjenje drugih dodatnih uslova.

Ako dođe do nekog nemilog događaja na javnom skupu ili sportskom događaju, ukoliko je organizator angažovao privatno obezbeđenje, odgovornost leži na organizatoru i pravnom licu koji je angažovan da pruža zaštitu. S druge strane, licencirano privatno obezbeđenje ne sme da se meša u poslove zaštite imovine i lica koji su isključiva nadležnost državnih organa.

U zavisnosti od vrste poslova koje obavlja, privatno obezbeđenje u Srbiji može da dobije različite vrste licenci koje izdaje Ministarstvo unutrašnjih poslova. Na primer, postoje licence za rad službenika obezbeđenja sa oružjem ili bez oružja, za vršenje redarske službe, tehničke zaštite ili fizičko-teničke zaštite. Odgovarajuća licenca za rad je potrebna bez obzira na to da li privatno obezbeđenje čuva ulaz u supermarket, osigurava bezbedan ulazak u diskoteku ili pruža sigurnost da sve prođe u miru na sportskom stadionu.

Koja su ovlašćenja privatnog obezbeđenja u Srbiji?

Službenik obezbeđenja pri fizičkoj zaštiti može da proverava identitet lica koje ulazi ili izlazi iz objekta koji se štiti, da pregleda lice, kao i da zabranjuje neovlašćenim licima ulaz i pristup u objekat.

Dodatna ovlašćenja privatnog obezbeđenja jasno se vide i na primeru iz supermarketa. Službenik privatnog obezbeđenja je privremeno zadržao kradljivca i oduzeo mu je torbu u kojoj su pronađeni artikli ukradeni sa rafova, što praktično pokazuje kako obezbeđenje može da reaguje u trenutku neposrednog kršenja zakona, ali u okvirima svojih ovlašćenja.

Zakonska regulativa u Srbiji precizira da privatno obezbeđenje sme privremeno zadržati osobu koja je zatečena u izvršenju krivičnog dela ili težeg prekršaja, dok ne stigne policija, kao i da sme upotrebiti sredstva prinude kao što je npr. fizička snaga, vatreno oružje (pod određenim uslovima).

Kada privatno obezbeđenje sme da upotrebi silu?

Iako praksa često daje drugačije primere, bilo koje ovlašćenje privatnog obezbeđenja se mora vršiti uz puno poštovanje dostojanstva, ugleda i časti lica, i to isključivo u meri koja je nužna za postizanje zakonitog cilja.

Tako, na primer, službenik obezbeđenja sme da upotrebi fizičku snagu samo u situacijama nužne odbrane ili krajnje nužde, i to tek nakon što je lice jasno upozoreno da će sila biti primenjena. Svaka upotreba sile koja prelazi tu granicu može predstavljati prekoračenje ovlašćenja i povlačiti pravnu odgovornost.

Naposletku, interesantno je da je uvedena zakonska obaveza za službenike da poseduju uniformu, na kojoj je neophodno da bude istaknuta oznaka “Obezbeđenje” ili “Security”, a koju mogu da nose za samo za vreme vršenja posla.

Situacija u marketu se završila tako što je službenik privatnog obezbeđenja zadržao kradljivca i pozvao odmah policiju. Niko nije povređen, a ukradeni proizvodi su vraćeni na rafove. Drugarica i ja smo shvatile da nijednoj od nas nije palo na pamet da treba de sklonim i izađem iz radnje. Umesto toga, gotovo odmah smo počele da analiziramo da li obezbeđenje sme da zadrži lice i da li mora da se pozove policija. Ajfelov toranj je tog dana strpljivo čekao, dok smo mi, umesto turističkih planova, pretresale jednu sasvim drugačiju temu.

Izgleda da kada jednom počnete da razmišljate kao advokat, čak i kupovina vode može da se pretvori u malu pravnu studiju slučaja. Na izlazu iz prodavnice čula sam stariju gospođu kako tiho komentariše:

„Eeh… Danas se svašta smatra krađom. Dečko nije stigao ni da izađe iz prodavnice sa tom kafom, a već su ga optužili.“

Njena rečenica otvorila je jedno važno pravno pitanje. Kada zapravo govorimo o pokušaju krađe, a kada se smatra da je krivično delo krađa izvršeno? Gde je granica između sumnje, pokušaja i dovršenog krivičnog dela?

Odgovor na postavljena pitanja daću u nekom od narednih tekstova.

Do tada, au revoir.

Advokat Nataša Mihajlović, Beograd

Stavovi izneti u ovom tekstu imaju opšti informativni karakter i ne mogu zameniti pravni savet prilagođen konkretnim okolnostima.