Uobičajeni slučaj popodnevne dremke

Pre nego što se odlučio na ovaj korak, zapravo ležanje, osigurao se da je pre toga skinuo jednu, još bolje dve stvari sa čekliste treba da uradim danas. Potom, proverio je spokoj. Sa samim sobom. Sa svetom oko sebe. Može da bude srećan ali i nije morao. Bitno da je znao da nije kriv.

Onda je trebalo obezbediti tišinu. Bez nje se ne kreće u dremolovinu. Preporučeno je da ne zvrnda ništa napolju, da se ne čuju bušilice, sirene, klinci kako urlaju. Znači, spoljno mrtvilo i učmina. Ne treba ni na tračak da pomisli da se nešto dešava a da on ne učestvuje. To bi ga sigurno odvuklo od cilja.

Kako za spoljnu, tako treba da dovuče i kućnu tišinu. Bilo da su ukućani izašli ili da se nalazi u gluvoj sobi. Dozvoljeno je da se lagano čuje frižider i sat kako otkucava. Oni su tu da daju ritam. Marš u snove. Intro.

Zatim proverava ležaj. Dovoljno udoban da ga ništa ne žulja, dovoljno dugačak da ne pravi probleme i da se ne svađaju. I na kraju, najvažniji alat — jastuk. Taj jastuk mora da mu bude najbolji prijatelj. Da ga razume i primi ga u svoj prostor. Da se oseća da samo tu, u tom trenutku, pripada. I utom, spreman je. Pola sata. Dosta.