10.6.2025. Dnevnik singl mame: Trčala sam 9.5 km. I to je bio najlakši deo dana.

10.6.2025. Dnevnik singl mame: Trčala sam 9.5 km. I to je bio najlakši deo dana.

Budimo se u 6. I kažem “budimo”, ali realno — moj saputnik se budi, a ja pokušavam da se probudim. Danas se pakujemo za plivanje. Da, stvarno idemo. Njegov mali ranac sa peškirom, papučama, kapom i ogromnom količinom entuzijazma — sve je spremno.

Pravim kafu. To je jedina rutina koju poštujem kao da mi život zavisi od nje. I možda i zavisi.

U 8 idemo u vrtić, ostavljam ranac, dete, osmeh i odlazim.

U povratku kupujem sebi kafu.

Kod kuće radim, završavam zadatak — ono kad si odgovorna, vredna i totalno ne znaš šta si jela juče, ali znaš da moraš da pošalješ taj jedan pull request.

Zatim idem da trčim. Da, stvarno. 9.5 km. Dobrovoljno.

Vraćam se, tusiram se, perem kosu (ne pitanjem “kad sam je poslednji put prala”, nego odmah — ponosna sam na sebe).

Onda idem po “nekoliko stvari koje nam trebaju za put”. I naravno — kupim i nekoliko stvari koje apsolutno ne trebaju, ali su bile preslatke. Novi šorcevi i majice za Vuka i mene. Jer i kad nemaš sve, možeš imati lepe outfite.

Danas je trebalo da ga otac preuzme iz vrtića. Ali radi.

U 16h idem po njega — sa biciklom. Jer verujem u bicikl. On još uvek ne. Kupila sam mu ga prošle godine, ali pedale i dalje imaju status dekoracije. Sve drugarice voze. On ne. I to je za poštovanje.

Idemo na kej sa još dve mame i tri deteta. Klinci se penju, trče, piju sokove, jedu kokice. Vuk ne želi da vozi bicikl, ali zato želi da pojede moje kokice.

Na povratku svraćamo do prodavnice, jer kako drugačije da završiš dan ako ne kupovinom čokoladnog mleka?

Crtani, kupanje, bajka, uspavljivanje. Njegovo.

Moje počinje uz peglu i vežbanje. Čučanj, majica. Sklek, peškir.

Operem i planinarske cipele i ćebe. Jer idemo na planinu.