Lovci na senke

Ja sam izgladneli galeb. Poslednjim trunkama snage letim nad vodom dok mi vetar mrsi belo perje. Pratim jato riba koje beži od ajkule. U panici izranjaju iz nemirnog mora. Tu ih čekam.

Najednom sam prestravljena riba. Svi smo. Bežimo glavom bez obzira od morske nemani. Tražimo spas iznad površine vode. Jednog drugara u vazduhu hvata nebeski stvor dugačkog kljuna, a ja, dodatno odbačen talasom, završavam na užarenoj steni. Batrgam se. Pokušavam da se vratim u vodu ali uzalud. Vrelo, suvo sivilo je beskonačno široko. More je nedostižan san. Dišem na škrge ali kao da ne dišem. Sekund pre no što ću se ugušiti — budim se.

Znam da je stigao tropski talas jer se po buđenju tuširam ledenom vodom. Za doručak: paradajz, krastavac, masline, malo sira i tunjevina.

Dok sam se namolio da krenem — prošlo podne. Nadrljao sam do banke i nazad. Pešaka kroz nekoliko savskih blokova nije malo. To pešačenje je više lov nego šetnja. Pripadnik sam novobeogradskog klana lovaca na senke. Na ono malo hladovine što se može naći. Ne da se u njoj sedi, zlu ne trebalo, sedi se unutra pod klimom, već da se što bezbolnije kreće kad se baš mora.

U banci zadihani penzioneri, po koja žena i muškarac u letnjim odelima (poslovni, jelte, distrikt preko puta vojnog, dakle, bloka) i ja. Klime spuštaju temperaturu za petnaestak stepeni. Brzo se prilagodiš kad uđeš u hladno. Povratiš se u život pa ti lakne. Ali posle, kad izađeš sa hladnog na vrelinu: kritično. Razmišljam koliko su opasni ti skokovi iz vatre u led pa nazad u vatru. Sećam se da sam kao klinac video premorenog nadničara, rumunskog Roma, jednog od mnogih koji su iz svog sela ilegalno preplivavali Dunav da rade u vlaškom selu sa srpske strane. Unajmio ga je matori pecaroš da mu okopa baštu i prebaci poveću količinu peska. Bio je početak avgusta. Znam jer sam u to vreme kao klinja uvek bio na vikendici. Na pauzi od kopanja je svukao farmerice i u belim gaćama, presijavajući se od znoja, skočio u Dunav da se ohladi i umiro na licu mesta. Kao malo pre da je bilo. Ručicama sam stezao pištolj na vodu dok su ga dvojica starih alasa preda mnom iznosila i bezuspešno oživljavala. Naišla je i neka baba na biciklu koja se punih kesa vraćala iz sela u ribarsko vikend naselje. Naglo je ukočila. Uz ruku su joj ispale obe kese, bicikl se prostro po zemljanom putu, a ona je prišla do nas i kukala.

Obično kad lunzam po blokovima gledam da završim više stvari — a i da sednem negde. Ništa bez klupice u parku ili kafice. Bonvivanstvo radničke klase: sladoled na štapić, koja reč s prodavačicom, mazna mačka s ulice. Ulovim radost. Ulovim čak i paklenog dana.

U povratku sam malo promenio rutu. Skliznuo ispod dugačkog reda breza i lipa, prošao pored praznih kafića, pa sve uz brutalno lepe desetospratnice. Sunce me je svakako čekalo iza ugla. Dva pešačka prelaza i jedna osnovna škola i eto me pred poslednjim, nemilosrdno osunčanim potezom pre mog bloka. Njime dominira ogromna poslovna zgrada od stakla. Celu je okružuje nemali privatni parking na otvorenom: dva punkta s rampama, dve kućice, dva čuvara. Tu nema senki. Stisneš zube i spičiš trotoarom što brže možeš.

Bilo je nešto iza jedan kada sam prolazio pored te poslovne zgrade. Iz daljine sam spazio uglancani, tamno-zeleni, retro kamiončić tačno ispred glavnog ulaza. Po strani mu je starinskim fontom pisalo “Kafeterija”. Između njega i ulaza bila su postavljena dva skoro spojena suncobrana zeleno-belih pruga i oko njih načičkani ljudi. Nisam znao da postoji mobilna Kafeterija koja dolazi gde zatreba. Eto moje dnevne radosti. Samo da se provučem pored čuvara. Ubrzao sam hod i prošao uz jednu od kućica ko da je to javna površina i društveno preduzeće. Ispratio me je sumnjičavim pogledom ali ga je mrzelo da izlazi. Normalno. Podržavam.

Svi su pod senkom suncobrana. Red za kafu. Ko dobije — nestane unutra.

Bilo ih je petnaest, dvadeset. Dve kategorije: urbani hipsteri i namunjeni karijeristi. S jedne strane vans patike, brkčići i tetovaže crtanih filmova. S druge biznis kežual bez kežuala. Većinom mladi. Rodno gledano: ekvilibrijum. Nasmejani, ali ukočeni.

Stao sam u red.

Mislio sam da makar dve osobe poslužuju. Bila je sama u vozilu. Crvenkosa radnica sa pirsingom u obrvi. Brendirana kapica na glavi. Crne pantalone i kecenja, braon košulja. Svaki drugi lik ju je muvao. Svaka treća devojka je imala neobične zahteve za kafu.

Njen znoj. Prvo na vratu. Zatim na slepoočnicama. Svuda po čelu. Na kraju sam shvatio da joj graške izbijaju i između gornje usne i nosa. Postepeno je usporavala sa usluživanjem. Manje reagovala na fore i komentare. Kulturni, dobro uhlebljeni mladi ljudi su se blago zgranuli kada sam preko njihovog žamora viknuo “Komšika, jel imaš klimu?”. Zastala je u pravljenju stotog ice latte-a po redu, pronašla me pogledom i bezizražajno rekla “Nemam”.

“Čekaj, a ventilator?”

“Ne.”

Okružena i nadvijena limom prikolice kamiončića, radila je stojećki na tropskoj vrućini. Usluživala je sve redom bez stajanja. Svi su čuli šta mi je odgovorila. Niko nije reagovao.

“Ljudi, jel čujete vi ovo?”

Polovina njih se okrenula prema meni.

“Devojka nema ni klimu ni ventilator.”

Ćutali su. Većina se vratila svojim razgovorima i čekanju. Samo mi je jedna žena kazala

“Dobro, i?”

Opet sam joj viknuo devojci

“Jel mogu nekako da ti pomognem?”

“Hvala ti ali ne možeš.”

Nastavila je da diše na škrge. Nisam čekao da i mene usluži. Otišao sam.