Perspektiva mladih u Srbiji: najvažnija tabu tema?

Mladi u Srbiji su među najzapostavljenijim delovima stanoviništva od strane države. Taj odnos bi mogao da se ilustruje čuvenim rečima Ilije Čvorovića: ,,mene ako se sete… sete se”. Tako se mladih obično sete s vremena na vreme, kada treba nenamenski dati nešto para, ali i po pravilu nikada kad treba suštinski poboljšati njihov položaj.

Izvor: unsplash.com

Obrazovanje ludom radovanje

U vremenu globalizacije, tržište rada je ustrojeno na takav način da radna snaga nije samo homogena masa zatvorena u okviru jedne zajednice ili države, već podleže konkurentnosti sa većim delom sveta. Autsorsing (eng. outsourcing) i ofšoring (eng. offshoring) su sve češće izbor biznisa da posluju na najrazvijenijim tržištima uz umanjenje troškova rada kroz zapošljavanje kvalifikovane radne snage koja po prirodi stvari manje košta. Primer toga su mnoge zapadne firme koje se odlučuju da zapošljavaju ljude recimo u Srbiji ili Indiji da rade na daljinu za zapadno tržište, ali pod uslovima koje diktiraju tržište rada i životni standard u zemljama gde žive. Ovo nije nikakva zla poslovna praksa ili ,,korporativna pohlepa” (eng. corporate greed), kako mnogi vole da to danas nazivaju, već vrlo logičan potez za maksimiziranje interesa u vreme interneta i digitalizacije. Pravo pitanje je zašto važimo za ,,jeftinu radnu snagu”? Svoditi razlog na fakat da je Srbija disproporcionalno manje razvijena privreda bi bilo pojednostavljanje uzroka. Za početak se treba osvrnuti na prethodno navedenu činjenicu da svaki akter na tržištu rada podleže mnogo većoj konkurenciji od ukupne radne snage zemlje u kojoj živi. Jedna od tekovina vremena u kom živimo je da se može sesti sa laptopom maltene bilo gde i raditi, zar ne? To znači da se mora biti konkurentan svakom drugom ko sa svojim laptopom sedne bilo gde (drugo). A, da bi se bilo konkurentno, jedna od načina je da se rad nudi za manji dohodak. To je vrlo sirov način kojim se može posegnuti kada nema ništa drugo da se ponudi. Upravo to nas dovodi do pitanja obrazovanja. PISA testiranje iz 2018. je ukazalo na zabrinjavajući rezultat, po kom je trećina učenika u Srbiji funkcionalno nepismena. S tim u vezi, OECD [1] je objavio da učenici u Srbiji imaju ostvarene rezultate od 439 poena u čitalačkoj pismenosti, 448 u matematičkoj i 440 u naučnoj. Poređenja radi, prosek zemalja OECD je 500. [2] Zaključak istraživanja je da učenici u Srbiji zaostaju više od jedne godine školovanja za svojim vršnjacima iz OECD. U praksi ovo znači da su učenici u Srbiji sa 16 godina na nivou obrazovanja koji imaju npr. Šveđani između 14. i 15. godine. Neke od posledice ovog kaskanja uključuju poteškoće pri školovanju, otežano zapošljavanje, teže profesionalno napredovanje i snalaženje u društvu. Uočljivo i u manje izraženom preduzetničkom duhu kod mladih.

Dati šansu, a ne milostinju

Da ne ,,dobijam” 5000 dinara iz budžeta države uoči Nove godine, ne bih znao da me se država seti. Da ne izlazim vikendom sa društvom svojih godina, verovatno ne bih ni bio svestan da sam mlada osoba u Srbiji. Zanimljivo je kada se uporedi koliko državu košta takva mera, a još zanimljivije kada se ubaci u kontekst godišnjeg državnog izdvajanja za omladinsku politiku (slika ispod):

Izvor: twitter.com/Radoholicar

Osnovno pitanje koje se postavlja je svrsishodnost ovakvog izdatka za državu. Kažu briga o mladima. Nejasno je kako se tačno brine o mladima tako što se neselektivno isplati novac i mom prijatelju programeru koji ima primanja da mu tih 5000 dinara ne igra neku ulogu i potpuno isti iznos nekom nezaposlenom studentu ko će zahvaljujući tome moći da prijavi ispite. Drugi problem svrsishodnosti je koliko je navedeni iznos zapravo relevantan, kada za jedanaest godišnjih budžeta ministarstva za omladinu svaka mlada osoba u Srbiji može da popije tek nekoliko pića u separeu nekog kluba. Kako onda očekivati da država tim sredstvima može da učini nešto da se radikalno poboljša položaj mladih? Istraživanja pokazuju da je nezaposlenost među mladima na Zapadnom Balkanu više nego duplo veća od proseka za EU. U zemljama Evropske unije, 16,9% mladih uzrasta od 15 do 24 godine niti radi, niti studira. Na Zapadnom Balkanu taj udeo iznosi 35,1%. [3] Problemi sa kojima se mladi suočavaju prilikom stupanja na tržište rada su brojni, a neke od poteškoća su i sistemska. Tako recimo studenti mnogih državnih fakulteta na budžetu rizikuju gubitak prava studiranja o trošku budžeta ukoliko se nalaze u radnom odnosu. Ovo se uglavnom zaobilazi postojanjem studentskih zadruga koje omogućavaju studentima rad uz studije na budžetu, ali ne i sva prava koja se u radnom odnosu uživaju u skladu sa Zakonom o radu. Zaposleni preko zadruge nemaju staž, doprinose, zdravstveno osiguranje, niti materijalnu sigurnost pošto ugovori sa zadrugom najviše traju 120 radnih dana, nakon čega moraju biti obnovljeni. Pravo pitanje je zašto se ukida budžet studentima koji su u stanju da ispune uslov uz sve obaveze iz radnog odnosa, ako su u istom? To stvara vrlo paradoksalnu situaciju u kojoj se studiranje na budžetu koristi kao socijalna mera, a to pravo se prvobitno ostvaruje na osnovu meritornosti.

Neto gubitak državne politike nipodaštavanja mladih

Procenjuje se da je u deceniji od 2007. do 2016. Srbiju napustilo oko pola miliona stanovnika. Nažalost, odliv mozgova je trend koji ne jenjava i više od 50000 ljudi napusti našu zemlju svake godine. Ovo ne samo da je gubitak u pogledu broja stanovnika, već i udarac na starosnu strukturu društva, pošto pretežno odlaze mladi. Država zato godišnje izgubi između 960 miliona i 1,2 milijarde evra [4], koliko se procenjuje da je uloženo u ljude koji odlaze. Razume se najviše u njihovo obrazovanje. Među njima je i nezanemarljiv udeo visokoobrazovanih koji na osnovu svojih kompetencija mogu ostvariti zaposlenje pod uslovima koji su nezamislivi u Srbiji. Ono što se u društvu pežorativno zove odlazak ,,trbuhom za kruhom” se pre može okarakterisati kao traganje mladih za boljom budućnošću koju znaju da zaslužuju i koju sami sebi duguju, jer nažalost Srbija u kojoj danas živimo ih nedovoljno ceni. Tu ne mislim samo na odsustvo bilo kakve političke volje da se sistemski poboljša položaj mladih, već i neke naše mentalitetske odlike da u razgovoru sa mladima proturimo ,,da su mladi i da ima vremena da nauče”. Ima vremena za mlade, dragi sunarodnici, ali ima li i mesta?

Zapratite me!

Izvori: [1] OECD: https://en.wikipedia.org/wiki/OECD [2] https://www.bbc.com/serbian/lat/srbija-50641543 [3] https://www.slobodnaevropa.org/a/mladi-nezaposlenost-eu-balkan-/31379303.html [4] https://www.danas.rs/vesti/ekonomija/zbog-odlaska-mladih-srbija-gubi-900-miliona-evra-godisnje/