Primadona

Stava sam da većina ljudi u svom unutrašnjem sistemu imaju reči koje ne znaju šta znače ili su samo otprilike sigurni u njihovo značenje. Te reči, dešava se, ipak korsite iako su im nepotpuno razotrkivene ili im padnu na pamet s vremena na vreme, nekom više a nekom manje. To padanje na pamet se dešava u dve vrste situacija. U trenucima apsolutne kontemplacije nad sosptvenim životom, što će reći kada se ide na posao i bezživotno gleda kroz prozor na primer autobusa i u visoko stresnim situacijama kada tražimo neku reč, neko zrno pirinča koje će nam poslužiti kao još jedna letva na drvenom mostu, jer jelte, dole je provalija. Ako pak to ne bi bila letva, bio bi neki ekser ili bolji konopac jer je ovaj već dotrajao, srmdi i ne uliva ni malo poverenja.

Jedna od tih reči je, bar za mene bila reč — Primadona. Prvi put sam je, naravno čuo kada je neko u naletu male životne skromnosti objašnjavao ponašanje druge osobe. Ne mogu da kažem da mi nije palo na pamet šta reč primadona znači nakon zdušne uključenosti u prosvetljujući dijalog sa svetim Petrom i rubikovom kockom, odnosno sa samim sobom ali ipak to nije bilo to. Kao na primer kada se desi taj neki prvi poljubac međ dve individue, stranke i nepoznanice i odmah nakon tog prvog poljupca počne zapitanost da li je to to, da li će biti još jednog dodira usnama, da li me voli, da li će da me boli, i tako dalje. E, tako je i meni bilo posle prvog puta kada sam čuo reč — primadona. Da me je neko tada pitao — šta znači ta reč, “use it in a sentence” ne bi upalilo već bih morao da nađem neku osobu čije bih ponašanje morao da okarakterišem kao dostojno jedne primadone, takoreći da ponovim već spomenuti govor odozgo. Svaki pokušaj da bliže objasnim tu pipavu reč a da ne razotkrijem svoje definitivno neznanje bi svakako bio zanimljiv nekome. Meni i mom sagovorniku ne bi jer se znojim i plitko dišem kada nešto ne znam.

Stava sam da ovu reč treba izbaciti iz upotrebe i zabraniti je u svim slojevima društva, čak i u onim najnižim ogovaračkim. Nastavio bih sa ovim stavovanjem da se nije desila jedna ključna stvar — proverio sam šta ta reč znači. Vedeta, heroina, umetnica sa glavnom, naglašavam, glavnom ulogom u operi, drami i filmu. Pa to sam ja! To sam ja. Kada bi postojao konkurs za posao u kome bi morala da se napiše istinita biografija o sopstvenoj aromi ispisanoj po pretkomorama a istisnutoj komorama ovog našeg srca, u rubrici “ponekad sam” ili “vrlo često mogu biti”, velikim slovima bih pečatirao — primadona.

Možda bih trebalo više da slušam druge kada pričaju. Možda je prvi put kad sam čuo tu reč, ta osoba govorila o meni, a da ja to nisam znao. Možda sam ja bio ta osoba i pričao o samom sebi, a da nisam to znao.

Primadona.