Promrzline

Negde na jugu Sibira, postojao je jedan i danas postoji jedan grad. Par stotina kilometara nedaleko od tog grada nalazi se jedno mesto. Udaljeno od tog mesta par dana hodom nalazi se jedno malo selo, seoce da budem precizniji. U tom seocetu se nalazi jedan bunar i dve kuće a malo dalje su i ostale kuće. Seoce je okruženo šumama, nepreglednim divljim šumama i ponekim proplankom. Kada se izbije na jedan od tih proplanaka može se videti i jedna ravnica, jedna velika ravnica. U toplim mesecima, sve procveta i zelenilo izbija na površinu ovog krajolika. Kada su hladni meseci tada se sneg nastani i popunajva svako upražnjeno mesto. Priroda je ostavila dovoljno mesta za sve. Zime su jako hladne, one nevoljno i nesmotreno, neobraćajući pažnju na svet oko sebe rade šta im je činiti. Ta zima svake godine dovodi svoje plesače, a letnje šalje u izgnanstvo ili im pak stvara konkurenciju. Iako ima dovoljno mesta za sve, nekad se ipak sretnu pogledi i tela ovih spretnih ili pak gladnih plesača. Dve kuće oko bunara su u srcu šume koja se nikad nije lično ustremila na stanovnike ovog sela, pa ni ove kuće. I kada bi se odigrala neka neprijatnost, niko to ne bi lično shvatao. Stanovnici ovog sela su odavnina koristili biljke iz šume koja ih okružuje kako bi pravili meleme i začine pre svega, meleme protiv mraza i opekotina, a začine razume se, da bi mogli da uživaju u što ukusnijoj hrani. Nekada je hrana znala da ne bude u izobilju, tako da su začini pomagali da se hrana očuva u surovim uslovima života. Kako je vreme proticalo, stanovnici sela su nestajali, broj stanovnika se smanjivao, ljudi su odlazili, dolazili i vraćali se, ali nekako uvek u manjem broju. Samo su dve kuće oko bunara uvek ostajale naseljenje i pune života, sve dok se jedne zime, bunar po prvi put nije zamrzao i ljudi su nestali. To smrzavanje bunara prvi put posle stotina godina su shvatili kao znak da trebaju da se odsele ili da se odsele tamo gde svi na kraju idemo. Taj je bunar oduvek davao vodu koja se nije smrzavala i bila je lekovita. Kada bi ko od ukućana ukrstio snage sa medvedom, ne iz preke potrebe već iz razonode, rane bi im vidali tom lekovitom vodom. Kada bi se katkad preteralo sa zabavom, jutra su im bila bezbrižna uz tu izvorsku vodu. Kada bi bili gladni ili kada bi se svađali, jedna čaša vode bi utolila obe gladi. Nestanak te vode shvatili su kao poziv na smrt, smatrali su da više ne mogu da odlažu neizbežno i da je došao i njihov trenutak da budu kao i svi ostali, kao i svi ostali stanovnici sela. Dve kuće behu napuštene izuzev jednog medveda, jednog pravog medveda, gorostasa pravih leđa i ramena na koje staje ceo svet. Tako su ga barem pamtili stanovnici tog sela. Od kako je bunar zamrznuo, ostao je sam, napušten, pretvoren u nešto drugo, utvaru sa druge strane, senku i bol koju nijedna vatra nije mogla da ugreje. Sve su se boje stapale i nestajale jedna u drugoj, kao te kuće u snegu i šumi, kao i on u sebi. On nije bio starac, u porodici koja je nestala on je bio samo sin i brat. Sećao se sklupčan u kući kako su znali da oko vatre igraju, pevaju i piju cele noći slaveći zvezde i hladnoću koja u njih udiše život. To su bila lepa sećanja koja nikad na isti način nije mogao da ponovi u sebi. On je ipak bio medved, jedan gorostas i mogao je pričati sa medvedima, vukovima i srnama. Svi bi ga slušali, osim jedne srne koju je voleo najviše, a ona bi mu uvek razdragano pobegla nakon čega je nikad ne bi jurio. Mislio je, i ona ide zvezdama, i ona mene voli, ne smem utabati njene tragove u snegu i njen miris mora ostati samo njen i ničiji više. Dugo nije razgovarao ni sa kim, dugo se nije našalio ni sa kim osim sa bojama svojih zidova. Druga kuća bila je prazna. Od kada je bunar zamrzao, nije se usudio ući u tu praznu kuću. Po prvi put nešto nije mogao, nije želeo. Sklupčan u nedovoljnom ćebetu i sebi, ta kuća je nestajala zajedno sa njim ili pak on zajedno sa njom. Pitali bi smo ovo gorostasa ali on ne želi da se budi, on čeka. Čeka da ga sneg koji mu je život dao, sada istim putem iz njega život i uzme. Ponekad bi došao do bunara i gledao u led dubok kao najtamniji delovi šume u koje nikada nije otišao. Još od kada je bio mali, slušao je priče o granicama šume i ljudi i kako je nikada ne sme preći jer će šuma uraditi isto. To je bila priča o dogovoru dve strane, sporazum o nenapadanju, zabrani prilaska i granici bez graničara. Stanovnici sela ga dugo nisu videli sve do jednog dana kada im se ukazala senka, visoka, nespretna i poznata koja je nestala u šumi. To novo biće raskopčanih grudi i umotano u ćebe utopilo se u boje koje ga okružuju prvi i poslednji put. Nije bilo vatre da ga greje niti vode da ga okrepi, nestao je i nije se osvrtao. Tog je jutra dočekao svoj znak. Čekajući svoju smrt video je promrzline tamo gde se nikad nije pokrivao jer je to mesto uvek bilo dovoljno toplo. Umesto da oseti da bledi i nestaje, osetio je da se stapa u sve boje oko sebe, u belu, u sivu boju, u svetlost i u mrak. Mesto koje nikad nije skrivao i pokrivao, posle dugo vremena osetio je u daljini, daleko preko neprijateljskih granica šume u koju ne sme otići. Tog dana su ga stanovnici videli po poslednji put, kako nestaje u šumi. Kasnije je nekolicina krenula da ga traži, ali su uspeli da nađu samo ćebe, nedovoljno dugo, staro i tužno ćebe. Idevši kroz zimu i sneg, prolazio je kroz predele koje je poznavao, u kojima se igrao sa medvedima, vukovima i srnom. Ćebe koje ga je štitilo, odbacio je sa svojih ramena kada je došao do mesta koje vidi prvi put na javi. Ono ga je zvalo u snovima, u bunovnim dugim i mračnim noćima koje je doživljavao kao eone u koje bi stali milioni života. Osećao je da ga svi ti životi noću posmatraju, a danju se povlače iščekivajući njegov naredni potez. Nikada u potpunosti nije verovao starim i prastarim majkama da su ljudi i šuma napravili dogovor koji on može prekršiti. Naposletku, voda koju je pio je bila šumska, kao i hladnoća, kao i on. Kada je ušao u nove i neistražene prostore ove šume, primetio je da mu se kratki dah produbio, da više ne hramlje od iznemoglosti i bolesti i da su mu ruke nestale u novom zagralju ovih predela. Otvorilo se novo prostranstvo, drveće koje prvi put vidi i drveće mu je uzvratilo pozdrav. Sneg u koji nikad nije zgazio, nije mogao to da uradi kao i pre. Odložio je duboke i tople čizme od kože i bos ušao u novi sneg. Hodao je i razgledao, misleći o nekim toplim mestima, koje nikada nije video, za koje nije ni znao da postoje ali su ga ipak grejala. Hodao je ceo dan, danima je hodao, dok nije došao do tame koju nijedno svetlo nije moglo da osvetli. Promrzlina na mestu koje nekad beše najtoplije se produbila i raširila. Više nije bilo razloga da se krije u raskopčanoj beloj košulji koja nije više ličila na sneg. Spala je sa njega pre ulaska u mrak šume. Sve je ovo već video, put koji samo on vidi, svetlo koje samo njemu sija, umor koji samo njega mori, duša koja nestaje, muka koja vlada njegovim telom, ramenima i strašnim šakama, snaga koju više ne želi i smrt koja je gora od svega što je mogao zamisliti. Kada je smatrao da je dovoljno duboko u tami, tami bez ijednog zraka sunca, tami koja nije noć, tami koja neće dočekati dan, više nije želeo ići u nepoznato. Taj je gorostas, taj medved, izdanak šumski nastao iz pupoljka koji se samo kroz sneg probija i raste, pao je u zemlju i cela šuma je odjeknula. Osetio je kako nestaje i osmehno se. Osvetio se naslonjen na drvo kao posle kakve krvave bitke, pa ipak, on je bio u ranama koje koje nisu celile. Poželeo je da to bude poslednji put kada otvara oči i budi se u šumi. Više je nije želeo, kao ni ona njega. Sklopio je oči, utonuo i poslednji put dodirnuo grudi koje nekad behu tople, kao da se oprašta od sebe. Na mestu koje je nekad tuklo kao bubanj uz vatru napipao je ruku koja nije njegova, koja nije gruba i jaka, koja je tanka i nežna, koja je živa na njegovim grudima. Osetio je da se rane zatvaraju, miris koji je znao je bio tu i toplina ga je prožela. Nestao je po po poslednji put u ovoj tami i probudio u novom danu. Otvorio je oči i video svoju srnu.