Virus, znaš

Kada bih virus bio, Virus, kad Bih virus bio. Verovatno bi ste me našli svuda tamo gde ne očekujete i samo pomalo gde sam vam bukvalno već javio da ću biti. To je moja odlika kao virusa, biram da vam se javim. Računam sa tim, da ako krenem da se pojavljujem iznanada, nenajavljeno, bez prizvuka da ćete se silno uplašiti i meni dati titulu neprijatelja što bi dobar deo planate da potamani, zatamani i zatre. Uh, ali ja kad bih bio virus, ovako, ja to tako uopšte ne bih radio kako ste vi zamislili virus. Znam, virusima se ne veruje. Oni te tako lako zaslepe. Na momenat misliš da ti je bolje, a on te opet stegne. Vala, mogu reći, virusi uopšte nisu naivni. Nijedan od virusa nije naivan, neke verovatno znam. U protivnom bilo bi mi teško objasniti čime se bave, možda su samo voajeri. U svakom slučaju, da sam ja virus, ja bih se uvek najavio, ali tako lepo i prijatno, da i kada me osetite možete reći — a, da! Evo našeg virusa — jupi! Ili jipi, nisam siguran šta je pravilnije, ja sam ipak samo pripravnik na ovoj akademiji virusa i možda me nikada neće primiti. Hm, ja ne bih da se specijalizujem u viruse za mašine, znate, ja sam od suptilnije sorte. Tako bih ja kao virus izgovorio — znate, ja volim da se pitam ali i da o meni brinu, naravno kada stignu i kada ja želim. Pitam se da li bi me shvatili ozbiljno kada bih se prijavila. Ipak je to akademija sa impozantnim renomeom, morala bih baš da se dokažem.

Znate, gospodo. Mene bi kao virus osetili pre svega u koži, kao blagi osećaj nepažnje bih se pela. Dokle pitate? Pa dokle mogu, ja sam ipak virus. Onda bih došla do glave i začarala te okice, potpuno bi ih zaslepela, tako da ne vide ništa osim mene i da sam im ja potrebna da bi ostali živi. O bože, ja sam tako dobar, jedan virus! Ovo je fantastično, jako se zabavljam! Onda bi pomela razum našem pacijentu a zatim niz vrat kroz krv koja juri uz i niz vrat udarila u najslabije mesto — u srce, zaboga!

Nažalost, od mene se umire… ali ne tek tako lako. To mogu samo oni koji me baš zamole, koji se baš potrude. Nažalost… ne umire se baš od mene, ja sam ipak samo virus, umire se od želje.

Jednom, razglasi jedan mlad momak o ovoj bolesti srca, slepilu, sveopštoj ludosti, internoj grubost i zajedljivosti, pedantnosti… nekom drugom deranu. Tog dana sam se rodila kao virus iako sam mirno spavala u nedrima te jedne zapitane sove, mladog, obazrivog i moćnog… i sad kao zloba jurim od srca do srca čekajući da me jednom neko uhvati, da me spasi… da od bolesti, opet, postanem vila, da me ne proklinju i ta prokletstva ne odjekuju u druge kosmose, da se zbog mene ne ubijaju, da ih ja ne ubijam jer to nije istina, ja nisam, ja sam…

…ko?