Crkva kao telo Hristovo

Rimljanima 12:4–5

28.01.2024.

(4) Jer kao što u jednom telu imamo mnogo udova, a nemaju svi isto delovanje, (5) tako smo i mi, mnogi, jedno telo u Hristu, a pojedinci udovi jedan drugome.

Posle ove propovedi mi imamo Porodični sastanak. Izraz „porodični sastanak“ iskovan je na temelju biblijske slike crkve kao — duhovne porodice. Postoje biblijski tekstovi koji predstavljaju crkvu na taj način; npr. u Galatima 6:10, gde se o članovima crkve govori kao o braći i sestrama. Međutim, ja danas neću govoriti o toj slici crkve, već o jednoj drugoj biblijskoj slici, koja najsnažnije predstavlja crkvu kao povezanu celinu. Ali, pre toga, evo jedne ilustracije iz mog vlastitog života.

Kao što mnogi od vas znate, 2010. godine meni je operisan tumor u vratu, a taj tumor je bio obavijen oko jednog nerva koji upravlja sa više organa u našem telu. Taj nerv se zove Vagus, i on upravlja sa jako mnogo drugih organa i delova tela. Npr. upravlja glasnim žicama, pa može da utiče na ljudski govor; zatim upravlja usnom šupljinom i nepcem, pa se tako odražava na žvakanje i gutanje; utiče čak i na rad ramena, pa tako i na pokretljivost ruke; zatim utiče i na rad očiju, pa tako može da se desi da — zbog oštećenja toga nerva — nečije oko bude poluzatvoreno, itd.

Zašto vam to govorim? Zato što se to sve meni desilo mojom operacijom tumora. Kod mene je — tokom operacije — morao da bude presečen Vagus, pa je nastupila trajna paraliza desne glasnice, desne strane nepca; čak neko vreme i desnog oka i desne ruke. Zbog tog poremećaja, kod mene se, narednih nekoliko meseci, posle operacije, dešavao čitav niz tragikomičnih situacija; naročito kod gutanja hrane, pozdravljanja s ljudima, itd. Ni dan danas ne mogu da govorim, ni da jedem normalno, kao zdravi ljudi.

Kako to da jedan obični, mali nerv poremeti toliko stvari u nečijem organizmu? Kako to da zbog jednog malog nerva čovek ne može normalno da jede, da govori (čak nekad ni da se normalno kreće) ili da normalno komunicira s ljudima. Zašto je to tako?

Zato što je ljudsko telo jedna potpuno povezana celina. Svaki najmanji ud našeg tela utiče na rad svih (ili makar mnogih) drugih udova tela. Mi toga uopšte nismo svesni, dok god je naše telo zdravo i dok funkcioniše normalno. Čim se u njemu poremeti samo jedan mali, nevidljivi organ, ceo niz drugih naših organa više ne funkcioniše normalno. I obrnuto, samo kad svaki organ u telu radi normalno, on utiče da i drugi organi rade normalno.

Kakve to veze ima sa crkvom? Velike! Najcelovitija slika crkve jeste — slika crkve kao tela, ili slika crkve kao tela Hristovog. I ta slika je jako važna za naš današnji Porodični sastanak, jer svaka crkva u praksi predstavlja veoma povezanu celinu. I svaka crkva je zdrava i raste samo ako svaki njen član (ud njenog duhovnog tela) funkcioniše dobro. Mi ćemo danas ukratko nešto reći o crkvi kao telu. Naravno, ova biblijska tema je jako velika, široka i duboka, pa nećemo moći ući u sve važne detalje (posebno pošto današnja propoved mora biti kratka). Ali, ipak ćemo istaknuti nekoliko ključnih naglasaka te slike: crkve kao tela.

U Novom zavetu postoje brojne slike crkve i svakom od njih biblijski pisac nastoji da istakne neku važnu osobinu crkve. Da pomenemo samo neke slike: crkva kao hram, crkva kao nevesta (ili mlada), crkva kao stado, ili (već smo pomenuli) crkva kao porodica, itd.

Zašto su nam ove biblijske slike o crkvi važne? Zato što se, tokom istorije — svesno ili nesvesno — u ljudskoj svesti nagomilao ogroman broj pogrešnih slika o crkvi. Jedan komentator navodi četiri sledeće pogrešne slike crkve (koje su u našoj podsvesti):

• „Crkva kao benzinska pumpa — gde dođete da napunite duhovni rezervoar kad se isprazni;
• Crkva kao pozorište — mesto koje nudi zabavu (gde dođete i gledate šta se dešava);
• Crkva kao apoteka — mesto gde možete dobiti tablete koje će ublažiti vaše tegobe; i
• Crkva kao šoping-centar — mesto gde se nudi veliki izbor najboljih proizvoda u sigurnom okruženju za vas i vašu porodicu.

U Bibliji nećete naći nijednu od ovih slika. Sve ove slike su pogrešno usmerene. Imaju jednu zajedničku stvar, a ta je da su sve usmerene na mene: Ispuni me! Zabavi me! Oduzmi mi bol! Dajte mi sve što hoću i što tražim, za mene i moju familiju na jednom mestu. To je čisti konzumerizam koji je sveprisutni način razmišljanja u našoj kulturi. Crkvu možemo razumeti samo ako se okrenemo od ovih egocentričnih načina razmišljanja o njoj.“1

Slika crkve kao tela daje sasvim drugu, stvarnu, osobinu crkve. Crkva je telo u kome dolazi do punog izražaja moja Bogom dana različitost od drugih. Ali tako da svi imaju koristi od različitosti onog drugoga. Ti imaš koristi i rasteš duhovno zbog moje različitosti od tebe, ja imam koristi i duhovno rastem zbog tvoje različitosti od mene. U crkvi kao telu, mi nismo usmereni na sebe, već jedni na druge. Ja sam tu zbog tebe, ti si tu zbog mene. Mi smo jedno u našim različitostima. U stvari, baš zato smo jedno što smo različiti i što se te različitosti dopunjavaju.

U crkvi nastaju problemi kad dođe do uskraćivanja moje različitosti tebi. A to uskraćivanje se dešava na više načina. Jedan od načina je da neko od nas ne dođe u crkvu. U tom slučaju — ako tebe nema u crkvi — ja nemam duhovne koristi od tebe i obrnuto, ako mene nema u crkvi, ti nemaš duhovne koristi od mene.

Postoji i drugi način našeg uskraćivanja sebe drugima. Moguće je i da smo svi u crkvi, ali da svako gleda na sebe i radi stvari onako kako njemu ili njoj najviše odgovara tj. radim onako kako meni najviše odgovara, kako sam ja navikao, i nije me briga ko još tu ima. A sve to mi sebi objasnimo na onaj hiper-duhovni način: Radim kako me Duh vodi ili kako osećam.

Hajte da vas nešto zamolim, braćo i sestre: Hajte da OSEĆAMO i JEDNI DRUGE pored sebe, a ne samo SEBE. Slika tela nam u tome strahovito pomaže. Ja mogu normalno da gutam samo ako normalno radi i moj Vagus. Mogu normalno da pričam samo ako rade moje glasnice, a one rade normalno samo ako Vagus i drugi, okolni organi funkcionišu.

Pošto se slika crkve kao tela pominje u više poslanica, i pošto različite poslanice pomoću te slike ističu različite osobine crkve, ovde ćemo još samo kratko istaknuti one osobine crkve koje ova slika tela naročito ističe u Poslanicama Rimljanima i 1. Korinćanima, a to je naglasak na jedinstvu u različitosti. Tu Pavle govori o horizontalnim odnosima u crkvi, tj. o našem međusobnom nadopunjavanju. Za razliku od toga, pomoću te iste slike, on u Poslanicama Kološanima i Efescima govori o vertikalnom odnosu, tj. o odnosu tela prema glavi ili ko vodi crkvu, a to je naš odnos prema Hristu i obrnuto.

Suština slike jedinstva u različitosti je u savršenom božanskom nadopunjavanju ljudi kojima je Bog namerno dao najrazličitije darove baš zato da bi se — nadopunjavali. Suština crkve, ili suština jedinstva u različitosti jeste — nadopunjavanje. To je upravo ono o čemu ovi stihovi govore: mnogo udova — jedno telo.

Mnogo udova — jedno telo

Ima više razloga da zaključimo da Pavle nije slučajno izmislio ovu sliku tela i primenio je na crkvu. U tadašnjem svetu postojalo je više izvora iz kojih je on mogao da izvuče tu sliku.2

Prvo, u jevrejskom društvu bio je poznat koncept tzv. „korporativne osobnosti“ (ili „korporativne ličnosti“). Korporativna osobnost potiče od toga da se grupa uvek sastoji od mnogo pojedinaca na čijem čelu se nalazi jedna osoba. Osobnost i karakteristike te grupe predstavljene su i na njih utiču postupci osobe na čelu. Tako npr., ono što se dogodilo Adamu, Avramu i Mojsiju, na neki način je predstavljalo ono što će se kasnije događati celom izraelskom narodu. Na primer, blagoslov koji je Bog obećao Avramu prenosio se na sve kasnije naraštaje. Ta ideja je prilično strana savremenim zapadnim čitaocima Biblije, koji dolaze iz izrazito individualističke kulture.

Kod Grka je, takođe, postojala ideja o važnosti tela. Njihova stoička filozofija je govorila o pojmu „polisa“; to je bio grčki grad-država koji se sastojao od mnogo nezavisnih članova (ili udova), a mnogi grčki pisci i filozofi su ga opisivali kao telo (ili država-telo). Tako, na primer, Seneka opisuje cara Nerona kao glavu ili dušu tela, tj. Rimskog Carstva.

I u samom Isusovom učenju bilo je prisutno korporativno shvatanje međuljudskih odnosa, npr. između njega i njegovih sledbenika. Na primer, u Marku 9:37 on kaže: Ko god primi jedno ovakvo dete u moje ime, mene prima. Kad se Isus ukazao Pavlu na putu za Damask, rekao mu je: Ja sam Isus, koga ti progoniš (Dela 9:5). Drugim rečima, progoneći hrišćane, ti Pavle, progoniš zapravo mene. Prilično je izvesno da je ova Isusova izjava — kojom on poistovećuje sebe sa svojim sledbenicima — bila glavna inspiracija za Pavlovu ideju da je crkva Hristovo telo.

Ta međuzavisnost udova tela, ili članova crkve, je glavna osobina crkve. Bez toga (bez međusobne zavisnosti) nema crkve. Ali, bez toga nema ni pravih hrišćana, jer i svaki pojedinac u crkvi raste samo ako ima zdravo, međuzavisno okruženje iz koga prima pravu duhovnu hranu za svoj rast.

Najopsežniji opis crkve kao Hristovog tela nalazi se u 1. Korinćanima 12. On snažno ističe analogiju između ljudskog tela i crkve kao tela. Ljudsko telo ima mnogo različitih udova s ​​različitim funkcijama, koje zajedno čine telo. U crkvi su prisutni i različitost i jedinstvo. Jedinstvo ne znači jednoobraznost. Crkva ima mnogo različitih članova, koji imaju različite darove, a koji zajedno čine jednu celinu — crkvu (12:14–16). Ovo je način na koji je Bog dizajnirao funkcionisanje i ljudskog tela, i crkve koja je Hristovo telo. Za efikasno funkcioniranje jednog tela neophodni su — svi različiti udovi. Apsurdno je misliti da je bilo koji deo ljudskog tela nepotreban, tako je i sa crkvom. Nijedna osoba u crkvi nije nevažna ili manje važna i ne treba da se oseća inferiornom ili neželjenom (12:16).

Svi članovi crkve imaju Božjeg Duha i svi su opunomoćeni posebnim darovima preko kojih mogu i trebaju da služe u crkvi. Ne postoje dve iste osobe u crkvi, već svako ima svoj jedinstveni doprinos, bilo da je njegova ili njena služba istaknuta ili da je više u pozadini. Crkva, poput ljudskog tela, ima različite članove s različitim darovima koji su potrebni jedni drugima. Članovi crkve ne bi trebali o sebi misliti više nego što treba (kao što Pavle upozorava u 12:3). Trebamo izbegavati iskušenje međusobnog poređenja i visoko ceniti međusobnu različitost i raznolikost darova unutar crkve koji se daju za njeno sveopšte dobro, ali i za naše lično dobro i naš lični duhovni rast. Jer, u crkvi „moje“ i „naše“, to je isto. Zato, kao što piše u 1. Korinćanima 12:21 Ne može oko da kaže ruci: „Ne trebaš mi“, ni glava nogama: „Ne trebate mi.“ Naprotiv, „Ako jedan ud pati, svi udovi pate s njim i ako jedan ud slavi, svi udovi se raduju s njim“ (1. Kor. 12:26).

1 Tom Nelson, u: Colin Smith „Five Truths About the Body of Christ“, Open the Bible, 11. mart, 2021., https://openthebible.org/article/five-truths-body-of-christ/

2 Up. Julian Spriggs M.A., „The Church as the Body of Christ“, Bringing God’s Word to the Nation, https://www.julianspriggs.co.uk/Pages/ChurchAsBody