Železnička stanica gde ljudi ne čekaju vozove, nego samu stanicu — Topčider

Vozovi lete u nebo

Postoji u Beogradu jedna železnička stanica koja to nije. Kao da je neko iz nekog zapadnog kataloga isekao sliku austrougarske provincijske stanice i zalepio je u stvarnost srpske prestonice. Mali arhitektonski falsifikat koji nam poručuje kako izgledaju “prave” stanice, one iz “boljeg sveta”.

Pod izgovorom da čeka vozove koji nikad neće doći, ona zapravo služi kao fantomski simbol naše večite težnje da se priključimo tom “boljem svetu”. Projekat je uspeo — imamo stanicu. Ali pruga nema. Implementacija je, kako to kod nas biva, zapela negde između želje i stvarnosti.

Milioni evra ulažu se danas u to kako ćemo “videti sebe u evropskom kontekstu”. A mi smo, eto, još pre sto godina znali kako to ide — sagradiš prvo formu, pa će suština valjda nekako sama da stigne.

Zamislimo da neki turisti putem Google maps zalutaju do ove stanice. Njima se nikad ne bi potkrao osmeh. Zbunjenost — da. Kao sekularni hram lažne funkcionalnosti, stanica stoji i svedoči o našoj spremnosti da učestvujemo u sopstvenoj obmani.

Osnovati železničku stanicu tamo gde nema pruge isto je što i osnovati NVO koja će “negovati evropske vrednosti” tamo gde tih vrednosti nema — naizgled častan i pristojno plaćen posao. Samo što ovde niko nije plaćen. Stanica besplatno radi svoj posao — ubeđuje nas da smo na putu ka nečemu, dok zapravo stojimo u mestu.

Pod našim balkanskim nebom, ova mala arhitektonska laž postala je istinija od istine. Kao da je neko hteo da nam pokaže kako treba da izgleda “prava” stanica, pa smo u žurbi da je sagradimo zaboravili na ono najbitnije — da ona zapravo treba nečemu da služi.

Ali možda je upravo to njena prava funkcija — da stoji kao spomenik našeg večitog “tranzicionog” stanja. Ni tamo ni ovde, forma bez sadržine, evropska fasada na balkanskom tlu. Topčiderska stanica tako postaje savršena metafora našeg kolektivnog stanja — čekamo vozove koji ne dolaze, na pruzi koja ne postoji, u stvarnosti koju smo sami izmislili.