Oda jednoj igri: Zbog čega ne smemo oprostiti Kataru…i FIFI?

Neposredno pred početak ovogodišnjeg svetskog prvenstva u fudbalu se podigla negativna kampanja protiv zemlje organizatora. Tako se Katar već danima nalazi na meti osuda u javnom prostoru slobodnog (dela) sveta. Domaćini prvenstva su osim rafalne paljbe na terenu od strane protivnika iz Ekvadora doživeli i lavinu kritika na račun organizacije događaja, počevši od načina kako je dobijena mogućnost za to, do tretmana stanovništva, radnika i turista. Važno je da im to ne oprostimo, a evo i zašto.

Izvor slike: Unsplash

Kada je te davne 2010. odlučeno da će se svetsko prvenstvo dvanaest godina kasnije održati u Kataru, nema sumnje da su stvari delovale kao win-win situacija iz vizure tadašnjeg francuskog predsednika Nikolasa Sarkozija, dok je trljao ruke zbog pozamašne donacije u vidu borbenih aviona, koje je Katar ,,poklonio” Francuskoj, za politički uticaj ostvaren pomoću fudbalskog konsiljerea Mišela Platinija na proces odabira domaćina mundijala. Ali tu nije bio kraj, klub iz francuske prestonice, Pari Sen Žermen (PSG) je preuzet od strane katarske investiocione grupe i tako je iz ralja mediokritetstva uzdignut u astronomske visine evropskog klupskog fudbala. Time je zaokružen vrlo plodonosan quid pro quo između Sarkozija i Katara. Ko je mogao slutiti da će dvanaest godina kasnije najvažnija sporedna stvar na svetu biti gubitnik politikantskog trgovanja?

Iz razgovora sa stanovnicima arapskih zemalja koje su vrlo slične Kataru, dolazi do izražaja da je prisutan dominantan narativ da je Katar mala, ali ponosna zemlja koja nastoji da očuva svoju tradiciju, a da hegemonisti sa zapada žele da politizuju fudbal radi sprovođenja svoje agende. Kakva gomila gluposti! Nije neka tajna da živimo u vremenu u kom je prisutan trend politizacije sporta, te samim time ne treba da iznenađuje što svetsko prvenstvo najpopularnijeg sporta na planeti, služi upravo da bi se slale ovakve poruke. Najpre, ne treba se iščuđavati pragmatičnom pristupu da se jedna takva svetska pozornica iskoristi za promovisanje tzv. ,,zapadnih vrednost”. Zatim treba izbeći zamku da je politizacija svetskog prvenstva per se nešto negativno. Čovečanstvo ima mogućnost da samo pasivno prati fudbal koji se igra i potpuno zanemari društvena dešavanja relevantna za svetsko prvenstvo, ali time prećutno aminuje i sudeluje u homofobnom, mizoginom i nehumanom državnom projektu zvanom Katar 2022. Prisutan je i vrlo jak interes svetske kuće fudbala (FIFA) da se instrumentalizuje moć fudbala kao sporta da se skrene pažnja sa korupcionaške afere koja će joj ostati velika mrlja. Pravo pitanje je zbog čega ta mrlja nije mastilo na optužnici protiv vinovnika korupcije. No, kako ćemo zasigurno ostati uskraćeni za sudski epilog ovog zločina, ne preostaje nam ništa drugo nego da se fokusiramo na samo prvenstvo i sve ono što ono iziskuje.

Velika frka se digla oko najave da će pojedine zemlje EU nositi kapitenske trake sa pro-LGBT porukama u zemlji gde je homoseksualnost kriminalizovana. Polazi se od besmislene i falične pretpostavke da se time nameću zapadne vrednosti u zemlji sa drugačijom kulturom i tradicijom. U 21. veku, kamenovanje žena, proganjanje gejeva, bičevanje nepodobnih i nehuman odnos prema radnicima nisu nešto što se može podvesti ni pod drugačiju kulturu, niti pod tradiciju. Postoje vrlo jasne međunarodne konvencije koje definišu šta su to ljudska prava i na koji način su zemlje članice Ujedinjenih nacija u obavezi da ih štite. Kada neka zemlja, zbog verskog fundamentalizma odluči da ide nasuprot tim vrednostima, dužnost je svakog racionalnog i slobodoljubivog čoveka da se tome glasno usprotivi. Upravo to nas dovodi do rušenja one plitkoumne krilatice ,,ali ko ste vi da kažete drugome šta su prave vrednosti?”, što je kritika zatucane misli upućene slobodnom svetu. Odgovor je vrlo jednostavan. Mi smo homo sapiensi. Čovek je svojim bogom danim razumom sposoban da razlikuje dobro i zlo, ispravno i neispravno, slobodno i neslobodno. Polaženje od pretpostavke da čovek i to svaki čovek, nema na svojim ramenima ultimativni aparat da rasuđuje, predstavlja opasan vid relativizacije morala i posledično tome nedela svih razmera. Cogito, ergo sum nam istovremeno omogućava, ali nas i moralno obavezuje da podignemo glas protiv ugnjetavanja.

Kada se ljubiteljima fudbala kaže da mogu izdržati tri sata dnevno da ne piju pivo, jer je alkohol zabranjen u Kataru. To je ukoravanje ljudi koji su navikli da žive slobodno zato što žele da budu slobodni. Njihova čežnja za slobodom u neslobodnoj sredini je prikazana kao hir. Ovde nije reč o alkoholu, niti o kapricioznosti, već o neprihvatanju neutemeljenih ograničenja.

Snishodljiv stav zvaničnika FIFA prema Kataru je krunisan besramnom izjavom predsednika svetske kuće fudbala, Đanija Infantina koji je istakao da Evropljani (i u širem kontekstu zapad) nemaju pravo da drugima govore šta da rade, te da zbog svojih nedela lani imaju obavezu ćutanja narednih 3000 godina. Manjkavost ovakve ,,logike” je vrlo izražena u pretpostavci da ne postoji u sadašnjosti moralna superiornost slobodnog sveta u odnosu na represivne islamističke režime. Kredibilitet da se kritikuje represivan režim ne počiva na tome što je Evropa bila plodno tlo za spaljivanje jeretika i veštica u srednjem veku, već na civilizacijskom dostignuću ovekovečenom u nivou slobode i poštovanju ljudskih prava koja uživaju građani ,,zapadnog sveta”. Ove reči su naročito licemerne kada dolaze od čoveka koji uživa sve benefite švajcarskog državljanstva.

No, nije reč samo o pravima LGBT zajednice koja su narušena, već i o hiljadama poginulih radnika u protekloj deceniji. Naime, britanski Gardijan je objavio podatak da je oko 6500 migrantskih radnika poginulo radeći u Kataru od dobijanja organizacije prvenstva do danas. Ovde nije reč samo o radnicima koji su direktno uključeni u izgradnji infrastrukture za prvenstvo, već ukupna brojka svih radnika koji su pridošli sa strane. Zemlje iz kojih su se inicijalno uputili su pretežno Indija, Pakistan, Nepal, Bangladeš i Šri Lanka. Koliko je ovo stravičan podatak, govori činjenica da to znači da je u proseku od decembra 2010. do ove godine, poginulo 12 radnika na svakih nedelju dana. Iz pijeteta prema porodicama nastradalih, prema svetosti ljudskog života i tekovinama zapadnog sveta koje uživamo, imamo obavezu da kritikujemo kada se tako nešto dešava, čak i kada nije u našem dvorištu. Iz potpuno istog razloga kao što nas se tiče svih nasilje, bilo ono kad nas u kući ili kod komšije.

Naposletku, iz poštovanja prema veličini jedne igre koja ima moć da ceo svet ujedini uprkos svim razlikama, imamo obligaciju da ne dozvolimo da je oni nečasni opogane. Igra koja je krasila obustavu ratovanja na dan, kada su za katolički božić 1914, sukobljene strane bacile puške i zgrabile loptu. Tog dana, neprijateljstvo na frontu je zamenjeno rivalstvom na terenu. Fudbal je svojom opojnošću u najtežim okolnostima iznedrio ono najbolje u ljudima.