Zrna od zlata u očevim rukama

Foto- Ljilja

Godine prolaze, ali slika ostaje jasna, netaknuta vremenom. On je bio naš mir. Uvek smiren, sa blagim osmehom na licu i srcem punim razumevanja za četiri devojčice koje su rasle pod njegovim krovom. Naša majka nas je napustila rano, prerano. Ostala je veči­ta rana i tuga u očevim očima, koja je uvek bila prisutna, ma koliko se trudio da bude jak za nas. Nije često govorio o njoj, suviše ga je bolelo. Ali iz njihovog primera, iako kratkotrajnog, naučila sam šta je bezuslovna ljubav i veliko poštovanje supružnika. Voleli su se jako. I uspeli su, uprkos toj tragediji, da tu ljubav utkaju u nas četiri kao u najlepši ćilim. Ostavili su nam je u nasleđe — ništa manju i ništa manje sjajnu nego što je bila njihova.

Bilo je to drugo vreme, sedamdesete i osamdesete godine prošlog veka. Živelo se na selu, skromno i oskudno, od onoga što zemlja da. Život na selu imao je svoje mane i prednosti, ali pamtimo ono najlepše. Sav višak proizvoda koje smo u kući imali, prodavali bismo, i od toga je moglo lepo da se živi -onako čisto, pošteno i seljački. A zemlja, škrta i posna, tražila je žuljevite ruke i znoj. Ipak, našom slogom i njegovim nadljudskim radom, odgajalo se sve -i stoka i njiva, pa je od tog teškog rada uvek preostajalo dovoljno za normalan, častan život.

I sada, kada sklopim oči i vratim sećanja unazad, vidim ga u polju. Mlad, jak i ponosan, zamahuje kosom, a zrelo klasje pšenice ruši se pred njim i slaže kao najčistije zlato. Sunce prži, a mi, deca, trčkaramo oko njega, srećne, ponosne što pomažemo i radimo sve što nam se zapovedi. „Nema života bez prirode”, učio nas je otac, dok bi u hodu protrljao onu zrelu vlat kroz dlanove, a zlatna zrna prštala na sve strane. Vreme je žetve, znao je tako da kaže. Bilo je i tada vrelih dana, ali nas niko nije svaki dan plašio da ćemo bukvalno pocrkati od vrućine. Priroda nas je štitila, jer smo i mi negovali i poštovali svaki njen plod.

Znam, disalo je tada u vazduhu ono staro ubeđenje da kuća traži sina, naslednika. Možda je on to u dubini duše i želeo, ali nikada javno nije rekao. Jer, kada danas pogledam iz ovog ugla, vidim istinu-on je bio srećan čovek. Gajio je četiri princeze. Učio nas je da maštamo. Iz tog ranog detinjstva pamtim njegove priče i bajke koje su u meni utkale onu najlepšu nit i večitu glad za knjigom. Doneo nam je svetove u našu skromnu kuću i pre nego što smo naučile da čitamo.

A pamtim i smeh. Onaj naš porodični, topli smeh koji nam je zamenjivao sve što nismo imali. Sećam se kako stavlja pribor za brijanje na sto, a nas četiri se skupimo unaokolo, radoznalo posmatrajući taj njegov muški ritual kao najveće čudo. On bi nas gledao krajičkom oka, a onda odjednom, u sekundi, onom četkicom punom bele pene prešao preko naših lica! Ta dečja cika, pomešana sa njegovim toplim smehom, i danas mi odzvanja u ušima. Dokazivao nam je da kuća bez majke jeste ranjena, ali da uz njega ne mora biti nesrećna.

Žao mi je samo što je danas u Srbiji selo u nestajanju. Urbanost i ubrzan život samo su nas udaljili od onih najlepših, iskonskih prirodnih stvari. Današnja deca verovatno neće shvatiti kako je to sedeti u dvorištu, pod otvorenim, vedrim nebom u vrele letnje večeri, i brojati zvezde zajedno sa roditeljima. „Jedna zvezda meni, jedna tebi…” -bila je to naša najskuplja igračka, a bila je besplatna.

Eto tako, ostaju nam sećanja na neke davne, divne trenutke. Trenutke koji izazivaju nežan osmeh, samo nama znan. Kada ih pozovemo, te slike ožive. U svim tim lepim dečjim snovima, verujem da kod svakoga od nas otac stoji kao stub, zaštitnik i veliki učitelj. I živiće u nama dokle god mi postojimo, kao najvrednije nasledstvo koje su nam ostavili.

Reč autora: Ova priča je moj lični povratak u detinjstvo i skromni spomenik mom ocu, koji je bio naš mir i naš najveći učitelj. Želela sam da sačuvam od zaborava jedno vreme kada se živelo skromnije, ali duhovno bogatije, i da podsetim sve nas na važnost očuvanja korena, prirode i onih jednostavnih, porodičnih trenutaka koji nas čine ljudima