Izabrane pesme Dragana Radovančevića

poezija Dragana Radovančevića (2026)

U egipatskoj sobi

Dobro veče, vaša visosti, kažem maloj statui Kufua.

Oprostite što vas gledam odozgo - nikad to sebi ne bih dozvolio da niste toliko umanjeni.

(Sedam centimetara za graditelja najveće piramide, zaista?)

Nefertiti, izvinjavam se što zurim u vaše nedostajuće oko. Sigurno ste navikli na to posle toliko vekova. Ali i dalje držite glavu kao da ste upravo izašli od kraljevskog kozmetičara.

Hatšepsut, divim se vašoj bradi. Nosili ste je bolje nego mnogi muški faraoni. (Da li ste se ikad u noći smejali toj maskaradi?)

Ehnaton, ne osuđujem vas zbog vaše jeresi. I mi danas menjamo bogove često i olako.

Vi ste bar verovali u nešto što sija.

Nekta… Nektan… (oprostite, teško pamtim imena), vi poslednji od pravih, nemojte tako tužno. I Rim je pao, znate, i mnoga carstva posle njega.

Ništa nije večno osim ovih vitrina.

Menes, ili Narmer (ko god da ste bili), prvi među njima, ujedinitelju doline, kako vam se čini ova postavka?

Da li je ovo kraljevstvo o kom ste sanjali - svi zajedno iza stakla, numerisani i katalogizovani, sa cenom ulaznice od deset evra?

(Tišina. Samo vodič prolazi i objašnjava grupi turista zašto su “Egyptian Rooms” uvek najpopularnije.)

Muzej izgubljenih dokaza

Imamo sve što je potrebno da ne znamo ništa sigurno:

Sobu broj 1: Šest potpisa (svaki drugačiji, kao da je ruka učila da bude ruka nekog drugog).

Sobu broj 2: Portret čoveka koji liči na sve ljude svog vremena (i nijednog posebno).

Sobu broj 3: Globe teatar u minijaturi gde lutke igraju Hamleta već četiri veka, ne mareći ko im je napisao reči.

Sobu broj 4: Plemićke biblioteke gde De Ver čita Plutarha (ili možda samo gleda slike). Gde Bekon piše šifrovane poruke (ili možda samo računa dugove). Gde Marlou nije mrtav (ili možda jeste, ali njegova poezija nije).

Sobu broj 5: Stratford na Ejvonu gde jedan čovek pozajmljuje žito i vraća sonete. Gde jedan otac ne zna da piše, ali njegov sin zna sve reči sveta.

I na kraju, Sobu tišine gde Hamlet drži lobanju i pita je: “Ko je napisao moje monologe?” A lobanja se smeši, kao što se samo lobanje smeju, znajući da je to možda najbolji vic u celoj predstavi.

Priroda posmatra Magbeta

Mogla sam da budem travnjak

u kraljevskom vrtu.

Mogla sam da budam livada

puna pitomog cveća.

Umesto toga, ja sam divljina

koja zna sve tajne Škotske.

Vresište ne bira svoje posetioce: veštice ili kraljeve, ubice ili žrtve.

Gavran je video sve, ali neće svedočiti. Ptice ne veruju ljudskim sudovima.

Sova je čula vrisku, ali ćuti. Noćne ptice znaju da je mrak diskretan.

Zvezde bi mogle da ispričaju istinu, ali su se sakrile iza oblaka. Nebo ne želi da bude saučesnik u zločinu.

Šuma se približava Dansinanu, ali ne da bi ispunila proročanstvo. Drveće samo želi da vidi kako padaju oholi ljudi.

Vetar prenosi glasine od krošnje do krošnje: o kralju koji je ubio san, o kraljici koja pere ruke, o ambiciji koja jede samu sebe. Priroda voli ironiju.

Vukovi gledaju ljude i smeju se: bar se oni ne pretvaraju da su nešto drugo. Zveri su iskrenije od dvorjana.

Na kraju, vresište je i dalje tu. Sova i dalje lovi. Gavran još uvek grakće.

Možda su veštice bile u pravu: “Lepo je ružno, a ružno lepo.” Ali su zaboravile da dodaju, priroda je iznad oba: Ona jednostavno jeste.

Hronologija jedne nemoguće ljubavi

Slučaj je hteo da se sretnu.

Slučaj uvek hoće

ono što najviše boli.

Ona petnaest, on trideset pet.

On slika zid, ona gleda.

Mogli su da se raziđu već tada.

Mogli su da zaborave.

Mogla je ona da se uda

za nekog svog godišta.

Mogao je on da nastavi

da slika svoje zidove

bez njenih očiju na leđima.

Ali nisu.

Izabrali su teže:

da se vole,

da se varaju,

da se razvedu

pa opet venčaju.

Više volim, kaže ona,

da slikam svoju bol

nego tvoju nevernost.

Više volim, kaže on,

tvoju ljubomoru

nego tuđu odanost.

Svaki njen autoportret

je pismo njemu.

Svaki njegov mural

je odgovor njoj.

Između boja i platna

vodi se razgovor

koji niko drugi ne čuje.

Mogli su da budu srećni

na običan način.

Mogli su da imaju decu,

kuću sa belom ogradom,

nedeljne ručkove.

Umesto toga imali su

umetnost i bol,

strast i prevare,

Meksiko u venama

i revoluciju u srcu:

Frida Kalo, Dijego Rivera.

Sedam razloga

Bog je rekao: “Patiš.”

I ja sam rekao: “Da.”

I sve je postalo teško

kao kamen u nedrima.

Sedam puta sam pitao zašto.

Sedam puta je ćutao.

Prvi put - zbog tuđeg greha.

Drugi put - zbog mog.

Treći - đavo je kušao.

Četvrti - da se probudim.

Peti - da ojačam dušu.

Šesti - da drugi vide.

Sedmi - da naučim

kako se voli

bez razloga.

A onda je došao osmi put,

kad nisam pitao ništa.

Samo sam stajao

pred vratima neba.

Bog je rekao: “Voliš?”

I ja sam rekao: “Da.”.