Prašak za pecivo

Sanjao sam jednom prilikom horde malih ratluka kako na čačkalicama skakuću do mog kreveta. To nije bio dobar san. Narednog dana nisam mogao da pogledam sebe u ogledalu plašeći se da ne sanjam i da moram da se vratim u svoju realnost u kojoj na nepoznatom krevetu, u nepoznatoj mračnoj sobi strepim šta će se desiti kada svi ti mali crveni ratluci dođu do mene. Da li su želeli da ih pojedem? U koliko je to bila njihova namera onda mogu reći da i nisu naročito dobri ratluci jer bih definitivno dobio dijabetes posle toliko šećera, pa makar i u snu. Sa druge strane, možda ne bi bili uksni, možda bi pak bili otrovni, ti mali ratluci. Kako je vreme prolazilo, razmišljao sam da li bih ipak pojeo taj jedan ratluk makar rizikujući sopstveni život i rizikujući da je zli mali ratluk bio lošeg ukusa. Nikad nisam voleo ratluk. To je uvek značilo da će neko doći u goste i pričati o nebitnim stvarima godinama sve dok ne odrastem kada će mi reći da me znaju od kada sam bio mali ratluk, a kako sam eto sada jedan veliki ratluk. A ja bih sve to morao da slušam i slušam i da se smeškam i da budem fin. Neverovatno šta jedan ratluk može da uradi čoveku. Ta pritajena crvena boja pod velom šećera u prahu je boja light saber-a Darta Vejdera, znači esencija zla jednog nepromišljenog oca i udovca. I ja to treba da jedem? Jeo sam ratluk naravno, pogotovo uz kafu, ali ne više od par puta. Par puta sam samo i odrastao, par puta sam prestajao da rastem i nestajao u snovima sve dok me i tu nije dočekao taj mali, podli, crveni ratluk i od jave mi napravio košmar.

Ići u kupovinu po prašak za pecivo, kad se desi nešto neizrecivo. Mali je i uvek stoji na drugom mestu u prodavnci jer kad se pravi novi raspored najlakše se pomere male stvari. Ja sam bar srećan kad idem po neku malu i beskonačnu stvar, kao što je prašak za pecivo.