Krizom de Misteri

Nuačni rad na temu jezika je napisan u svemirskoj sondi, odnosno odbegloj kapsuli sa svemirskog broda. To je bila jedna doktorska disertacija koju su napisali zajedno dve svemirske jedinke u strasnom zagralju svih svojih tačaka. Nijedan kontakt nije izostavljen u tom putovanju koje je trajalo dok nisu stigli na planetu spasa.

Na početku odmah interesantna stvar, na planetu spasa stigli su bez spisa, rad je već bio predat na koričenje i stekao slavu, ali ne kao i ljubav koja se u toj sondi desila. I sada godinama nakon toga ovaj trenutak se proživljava iznova i iznova jer se,.. a da, nisam napomenuo, reč je o bićima koje vreme ne posmatraju linearno već se sve dešava cirkularno u istom trenutku. Rečenica nema početak i kraj, već je rečenica jedna celina, jedan krug. I kao tako razotkriven i nepronađen on nestaje u oblacima koje gleda i naš zaljubljeni par na ovoj dalekoj planeti, dalekoj od Moneove bašte u Parizu i dalekoj trenutku kada je Mone poslednji uzeo dah. Naravno, ovo važi za zaljubljeni par, a ne i za naratora. Narator je kao što sam rekao zaokruženo biće kao rečenica. Ne jer jede previše, nego zato što jeste. Naš, sada zaljubljeni par tako mojim odlaskom u posetu oblacima deluje sve manji i sećanje na njih deluje kao manje i bleđe. Zaboravio sam sve u vezi njih. Ono što će poslednje nestati je ono što su poslednje uradili pre no što sam skočio visoko, a to je ono malo dete koje toliko grle i vole. Kako ti ljudi zastrane pa se razmnožavaju, zašto prosto ne urade prostu deobu i budu jednostavni organizmi. Zar ne znaju da su disertacije na temu jezika napisane na svim tačkama svemira i to nebrojeno puta bez ikakve razlike jer bi se na kraju sve završilo jednim velikim krajem kojeg se oni nikad više ne bi setili jer to ne bi bio ni kraj ni početak jer oni nisu ni nastali ni ostali, oni su postali. I u nekom sledećem vrtlogu će opet otići kao patnja u vatrenom vetru i mrak će stati gde su oni stajali i ta plaža na kojoj su sad će biti okićena mrakom i plima će progutati obalu, njihove ruke će pocrneti i nestati kao od bolesti, a beba više neće biti njihova, biće moja, makar na kratko dok ne ode sa njima u taj prokleti beskraj. Koji li je to koren iz beskraja kad ja moram da se ogledam u očima deteta da ne bih dah zaboravio tamo gde sam zadnje izdahnuo. To dete je nešto novo, sveže, nepojedeno, a oni se vole kao nešto sklonjeno od mog fokusa da vidim samo stvari koje propadaju. Ovaj tron je bezidejan. Ništa sam nije smislio dugo vremena…zapravo, nije nikada.

Ostaje jedan problem… u tom pesku pored napuštene sonde koju sada jede mrak, u svem ovom zbivanju leži i prokletstvo moga bića, knjiga spaljena na hiljadu lomača, ona koja ne gori, knjiga jebene ljubavi.

Kako je nisam video?

Sačekaću sledeći eon ali onda, pitam se ja, da li ću biti bitan i spomenut. Neki točak sada moram slomiti iako ne želim i taj točak ne mogu poneti sa sobom ali neka bude jedna crna crta u mojim konduitima, neka bude slom svega, neka sve padne i nestane, a šta preostane dosta je, makar jedan naučni rad…kakav gad.

I ja.