Generacijska šansa da živimo normalno

Često ovih dana razmišljam o tome kako sam trenutno samo godinu dana mlađi nego što je moj otac bio kada sam se ja rodio. To me dalje motiviše da mislim o tome kako većinu nas, u kasnim dvadestima, narednih 6 godina ove decenije čeka jedan na neki način poprilično važan period života — bez obzira da li govorimo o najčešćem vremenu kada se zasniva porodica, o nekom značajnom karijernom razvoju i prvim poslovima na seniorskim pozicijama ili o suštinskom učvršćivanju odnosa u postojećim zajednicama prijatelja. Takvi, često ključni momenti i veoma posledične odluke u životu, u velikoj meri inspirišu i upućuju na skućavanje, kreiranje doma i planiranje života na duže staze. Zato, možda i najvažnije generacijsko pitanje ovih dana je upravo šta ćemo učiniti na izborima 17. decembra, šta nas čeka u godinama pred nama i gde ćemo odlučiti da pustimo korenje.

U septembru 2030. godine ću napuniti 35 godina, a 2030. godina se takođe prethodnih meseci pominje i kao najoptimističnija mogućnost datum pridruživanja Srbije Evropskoj uniji. Takav datum bi možda i bio moguć, ali isključivo kao presek tri skupa: (1) snažna politička volja među državama članicama i svest da je proširenje u interesu Evropske unije; (2) intenzivan, posvećen i ubrzan rad Srbije na ispunjenju tehničkih kriterijuma i svih standarda u pristpunom procesu; (3) potpisivanje pravno obavezujućeg sporazuma između Beograda i Prištine. Za sve ovo je neophodno barem pet godina aktivnih i temeljnih reformi, pre nego što pre pređe na formalnosti i dogovaranje samog datuma ulaska. Ne znam šta će biti sa Srbijom tada, ali ja sam apsolutno uveren da ću svoj trideset i šesti rođendan proslaviti kao državljanin Evropske unije, a imam osećaj da će isto biti i sa značajnim delom moje generacije, sa svakim ko traži okruženje (svakako ne jedino, a ne ni savršeno, ali (1) nama geografski najbliže i (2) sa vrednosnim okvirom koji omogućava sve o čemu govorimo) u kome će moći da oslobodi svoj pun potencijal i živi punim plućima, slobodno i ispunjeno.

Razmišljajući o ovome, a posebno o tom imperativu života umesto preživljavanja i uživanja u mogućnostima koje takav život pruža, mislim kako sam uprkos svim barijerama jednom normalnom životu koji želim, dosta privilegovano i zaštićeno odrastao i imao tu sreću da od početka svog predškolskog obrazovanja živim u miru i u državi koja je bar u najmanjoj meri bila usmerena smanjivanju jaza u kvalitetu života građanki i građana Srbije i naših evropskih partnera. Za generaciju naših roditelja, takva vrsta života sa putovanjima, koncertima, večerama po restoranima i lako dostupnim stvarima i uslugama, nije bila normalnost u njihovim dvadesetima, u dobu koji je možda i najlepša prilika za mladalačko uživanje. Naprotiv, oni su bili suočeni sa državom koja se raspadala, sankcijama i izolacijom, ratovima na više frontova, glorifikacijom mržnje, podela i jednoumlja. U svojoj borbi za normalnost i u želji da žive kako treba u državi u kojoj su rođeni, žrtvovali su barem nekoliko godina na način na koji smo mi imali sreće da ne osetimo i ne saznamo, za sada.

Tokom prethodnih godina, analitičari nas često podsećaju na devedesete godine, pre svega zato što je Srbija danas zarobljena država i društvo neoslobođenog potencijala, barem za one van partije. Ovaj dvanaestogodišnji režim ne veruje u ljude, ne mari za slobodu i aktivno obesmišljava pravila, zakone i gasi te potencijale selektivnom represijom i zloupotrebom svoje političke moći. Ipak, mislim da među građanima ne postoji osećaj sudbonosnosti i važnosti promena na narednim izborima, koji bi parirao nekim prethodnim situacijama, ali suštinski ovi izbori predstavljaju upravo priliku da se postave temelji, a u okviru tih temelja naprave i prvi ozbiljni stubovi, raskida sa političkom kulturom i političkom elitom prethodnih 12 godina. Ukoliko se ova prilika popusti, postoji mogućnost da naredna Vlada Republike Srbije bude formirana tek na leto 2028. godine. Uzimajući u obzir način na koji je sistem u Srbiji devastiran i modifikovan kako bi radio za partiju i režim, ne bi bilo realno očekivati prve znake ozdravljenja pre naredne decenije. Jasno je da je ovo izvesno poslednja šansa da naša generacija ljudi od između 25 i 30 godina, da impuls jednoj normalnosti koja nam toliko treba da bismo ovde gradili živote, porodice, poslove, zajednice i društvo u kome se živi odlično, baš onako kako treba.

Ako gledamo malo unazad i to kako smo završili ovde, sa jedne strane u nezavidnom sistemu, a sa druge strane sa malo prkosi i svesti šta moramo da uradimo, čini mi se da su za generacije ljudi rođenih sredinom 1990-ih postojale dve velike političke prekretnice i tri velika politička događaja koja su odredila kako živimo u Srbiji, ali i van nje, danas.

Od pomenutih događaja, prvi je sigurno bio NATO bombardovanje Jugoslavije 1999. godine, koje je sa jedne strane bilo jedan od ključnih momenata za završetak rata, označilo potpuni poraz politike Slobodana Miloševića i SPS-a i donelo dodatne užasne žrtve tog doba, a sa druge strane ostavio jedan generacijski jaz između Srbije i NATO država članica, koji nas do danas juri, truje i ne dozvoljava da sledimo svoje interese na racionalan način. Nakon toga, ubistvo premijera Zorana Đinđića je bilo i pucanj u pokretačku snagu suštinskih promena i raskida sa svim elementima sistema devedestih. On je bio političar koji je stvarno popravio Srbiju i ništa što bih napisao to ne objašnjava bolje od ovog teksta. Konačno, izbori 2014. godine su bili veliki događaj u stranačkom životu Srbije jer je lista oko Srpske napredne stranke osvojili blizu 50% glasova, a to što ni jedna opoziciona lista nije ostvarila dvocifren rezultat je samo bio uvod u dalje rastakanje i razbijanje stranačkog života i opozicije u Srbiji, uz dalje pritiske, podele i kontinuirano slabljenje.

Prekretnica našeg detinjstva se dogodila 5. oktobra 2000. Tada je demokratska revolucija u Srbiji vratila ovom društvu šansu da možemo da budemo deo sveta i pokušamo da počnemo da živimo vođeni nekim najosnovnijim demokratskim, civilizacijskim i mirnodopskim uzusima. Nakon prvih reformi i početka tranzicije, previše mladih naših godina je raslo uz utisak o 5. oktobru uglavnom u zavisnosti od toga kako je na njihove roditelje i porodicu ovaj period uticao — uz različita osećanja, od ponosa zbog velikog uspeha i pobune građana, preko utiska nezavršenog posla, do razočaranja, pa sve do onih ozlojeđenih zbog gubitka svojih ratnoprofiterskih pozicija. Mi smo u tom periodu pošli u školu i imali sreće da su prva ozbiljna saznavanja o svetu oko nas i društvu bila upravo ona u demokratskoj Srbiji, koja je nekon 5. oktobra doživela previše udaraca, ali ipak ostala na trasi nekakve normalnosti, barem do skoro.

Prekretnica našeg sazrevanja se dogodila 20. maja 2012. Tada je Tomislav Nikolić, pobedivši u drugom krugu predsedničkih izbora, promenio političku situaciju u Srbiji, doveo do izmene planirane koalicije SPS-a i DS-a nakon izbora i doveo Srpsku naprednu stranku na vlast. Nakon toga, uz ekspresno korišćenje dostupnih poluga vlasti, a verujem i zloupotrebu pozicije u bezbednosnom sektoru Republike Srbije, Aleksandar Vučić kreira atmosferu, aktivno radi na kampanji i razaranju bilo kakve političke konkurencije. U godinama nakon toga, SNS radi na “poravnjanju” vlasti do poslednje mesne zajednice, centralizuje odlučivanje u poziciji predsednika stranke (kasnije i predsednika Srbije) i radi na daljoj promociji kulta ličnosti. Istraživanja o stavovima mladih prethodnih godina pokazuju da je deo naše generacije konstatno pokazivao porast tendenicje verovanja u čvrstu roku i autoritarne tendencije. Ovakva politička kultura, zajedno sa intenzivnim porastom normalizacije agresije, relativizacije nasilja i predsedničkih indulgencija za bahate funkcionere, modelira i obrasce ponašanja u društvu, pa je tako u našoj generaciji posebno vidim jednu vrstu raslojavanja po ovom pitanju. Da li se prikloniti ovakvom modelu ponašanja i bahatošču kreirati prostor za sebe ili još prkosnije boriti za nešto normalnije okruženje. Ili možda to okruženje tražiti van Srbije? Blizu 70.000 ljudi je to učinilo prošle godine samo u Evropskoj uniji.

Da li je ovih jedanaest i po godina razmaka dovoljno za treću prekretnicu, ovog puta prekretnicu našeg odrastanja?

Setio sam se sinoć da sam tačno pre 6 godina i 3 meseca, mislio da se sva društvena propast svede na činjenicu da onima na pozicijama moći baš sve može da prođe — da nema kočnica, nema odgovornosti i nema samosvesti da postoje neke granice. Profesor Bojan Pajtić je sinoć u emisiji Utisak nedelje to objasnio na mnogo jasniji i rečitiji način i svima preporučujem njegov utisak o režimskom uverenju da su nesmenjivi, da mogu da budu bahati i da im niko ništa ne može. Zato je pitanje smenjivosti ovog režima i izborni rezultatski pritisak upravo stvar opstanka svakoga ko se po nekom pitanju ne slaže sa onim što je sadržaj propagande.

Ipak, uprkos svemu rečenom gore, ja iskreno verujem da je dovoljno dobrih, svesnih, odgovornih i moralnih ljudi svih doba i svih generacija, koji jasno vide šta se događa i ne žele da daju više prilika SNS-u da pokažu da mogu još gore i još bahatije i još više osiono. Za nas, koji smo u jednom raskoraku između kraja mladosti i otvaranja nekih novih životnih tema i planova, ovo stvarno jeste generacijsko pitanje, ali i pitanje toga ko će živeti u Srbiji za 10 godina i kakvi su potencijali ovog društva ako ovu šansu propustimo. Dobra vest je da se opozicija u Srbiji ujedinila u najveću grupu raznorodnih demokratskih stranaka pod listom Srbija protiv nasilja, i to ona koja se bori za bolji i normalniji život. Još bolja vest je to što će na ovim izborima ta lista sigurno imati najbolji rezultat od 2012. godine! Konačno, najbolja vest je što postoji izgledna opcija da će se mit nepobedivosti Srpske napredne stranke, nakon toliko godine zloupotrebe svakog mogućeg sredstva upravljanja, urušiti već 18. decembra.

Zbog svega ovoga, važno je da izađemo da glasamo 17. decembra i podržimo one koji će načiniti pravu razliku i kreirati pritisak na režim SNS-a i SPS-a. Važno je da sebi obezbedimo šansu da živimo ovde, onima koji to žele, i kreiramo prostor da se u Srbiji živi bezbedno, normalno i zdravo.