Dva “O”

Pitam se da li je potrebno naučiti neki jezik da bi moglo da se misli. Pitanje je jasno, ako ne bih znao niti jedan jezik na ovom svetu, kojim bih rečima mislio? Da li bih onda samo osećao ili bi samo instink postojao koji bi donosio kakve zaključke? Postoji i neka izvesna melodika reči, pretpostavljam u svakom jeziku, ali ako ne bih znao nijedan jezik da li bih mogao čuti kakvu melodiju u sebi? Ne znam, možda je jezik nekakav kavez ili virus koji nas sprečava da čujemo jer jezikom pričamo, a ne slušamo. Životinje, kažu, imaju neki svoj životinjski jezik, koji je rekao bih, jako drzak. Razumeju se u dve reči, makar došlo zatim do okršaja. Sa druge strane, životinje ipak ne pričaju, možda ih zato i zovemo životinjama. Možda jer žive u prirodi, jer se prirodno rađaju i prirodno žive, jer jedu organsku hranu i ponekog lovokradicu. Toliko ih jurimo, toliko smo ih željni, da ih zatvaramo, lovimo, ubijamo, istrebljujemo. Da li je to zbog neke reči koju su nam uputile ili zbog neke naše reči koju smo dali? Kako stoje stvari, mimoilaze se jezik i nešto monstruozno u nama, neki bi rekli životinjsko. “Mimoilaze” je takođe reč, tvorevina od slova, a slova su simboli koji odvojeno ne znače ništa do jednog skupa, skupa neorganizovanih zbirova tački ili tačaka. Kako smo sad staloženo razložili svet na tačke, da li bi smo to mogli da uradimo a da ne znamo ovaj jezik ili neki drugi? Idemo dalje, svaki jezik ima određene zakonitosti, pa tako i ovaj jezik na kome pišem ili kojim pišem, ako pretpostavimo da bi od mene ostalo makar nešto ako ne bih znao nijedan jezik. Možda bih sve jezike koje znam zaboravio i tako postao životinja. Tada bih se timario, trčao i pario. Možda bih sve jezike koje znam zaboravio i tako postao ništa jer tada, ništa mi ne bi bilo moguće dokazati i objasniti, a takav sam svetu ništa, nema koristi od mene. Sve bi bilo divlje na meni ili bih možda stajao mirno u nemogućnosti da mislim jer ne znam niti jedan jezik. Možda bi tad mnogi krenuli za mnom kada bi saznali da ne moraju više da znaju jezik i tako da čuju. Zakonitost jezika je takva da nema upotrebnu, već isključivo estetsku vrednost, jer ako jezik znamo, ne može nam se na tu veštinu dodati vrednost koja je varijabilna i koja već postoji. U neku ili svaku ruku, ipak biramo šta ćemo uraditi sa jezikom i kako ćemo ga koristiti ali to opet ne dodeljuje jeziku vrednost, nego objašnajva našu.

Celog života me je brinulo to, kako da u ovom jeziku koji trenutno koristim nema dva uzastopna ista slova, kao u nekim drugim jezicima. Drugi ili strani jezik nisu sinonimi. Trenutno kažem drugi jezici jer stvar posmatram sa tehničke strane, dok se strani jezik odnosi opet na čoveka, na stranca. U svakom slučaju, siguran sam da postoje reči u ovom jeziku koje makar u nekom svom obliku imaju dva ista uzastopna slova. Nekako nam ipak paše da mislimo o rečima, da lepo pišemo makar i nepravilno koristili jezik.

Zoo