Milost i mir u nemilosrdnom i zaraćenom svetu — Dane Vidović

Efescima 1:1–2

Poslanica Efescima predstavlja sažetak evanđelja ili hrišćanske radosne vesti. Dok je čitamo, pokreće nas na divljenje i proslavljanje Boga i osećamo poziv na dosledan hrišćanski život.

Bila je to omiljena Poslanica reformatora Žana Kalvina, a i mnogi drugi teolozi i biblijski komentatori smatrali su je svojom omiljenom Poslanicom. Jedan od njih,

Vilijam Barkli (škotski teolog), je rekao da je ona „najbožanskije čovekovo delo“. Zatim,

Džon Mekej (takođe škotski teolog) je rekao da je ona „najveće“, „najzrelije“ i „za naše vreme najznačajnije od svih Pavlovih dela“[1], i da se u njoj nalazi „pročišćena srž hrišćanske vere“.[2]

Poslanica Efescima je ujedno i duboka teologija, koja nam kaže šta treba da verujemo, ali i vrlo praktičan hrišćanski priručnik, koji nam govori — kako treba da živimo: kako treba da izgledaju odnosi hrišćana u crkvi, odnosi u braku, odnosi robovlasnika i robova (jer u to vreme, društveno uređenje je bilo robovlasničko); itd. Mnoge čitaoce njena poruka je dovela do obraćenja; podstakla ih je i na veru i na dobra dela.

Ako celu ovu Poslanicu možemo nazvati sažetkom poruke evanđelja, onda ova njena početna dva stiha možemo nazvati sažetkom sažetka, jer oni, vrlo sažeto — sa nekoliko reči — iznose srž same Poslanice, opis njenog pisca (apostola Pavla) i primaoce Poslanice (crkvu u Efezu i nekoliko okolnih crkava), kao i njenu poruku. Ta dva uvodna stiha suočavaju nas — mada vrlo ukratko — sa tri osnovna pitanja:

1. Ko je pisac Poslanice?

2. Ko su (i šta su) njeni primaoci? i

3. Šta je njena poruka?

Pa da se malo detaljnije udubimo u svako od njih.

1. Pisac Poslanice Efescima — Pavle

Kao što sigurno znate, novozavetne poslanice su pisma, bilo pojedinca drugom pojedincu, bilo pojedinca nekoj crkvi. Ovde se naravno, radi o pismu apostola Pavla crkvi u Efezu, a verovatno i grupi crkava u Maloj Aziji (u samoj Poslanici ima elemenata da se ona shvati kao pismo namenjeno većem broju crkava u tom području). Znači, radi se — o pismu.

Ako uporedimo to pismo sa današnjim pismima, odmah ćemo uočiti razliku: u današnjim pismima, pošiljalac se uglavnom potpisuje na kraju. Dok, u novozavetnim poslanicama, u skladu s tadašnjim običajima, pisac se predstavljao na početku pisma. Tako i Pavle započinje svoje pismo Efeskoj crkvi predstavljajući joj se svojim pozdravom. Jer, od njegovog boravka među njima (53.-56. po. Hr.) do tada, kad im je pisao Poslanicu (62. po. Hr., i to iz zatvora), prošlo je nekoliko godina i mnogi ga sada više nisu poznavali.

Međutim, ovo Pavlovo predstavljanje je više od samog predstavljanja. Ono sadrži i naznake o njegovim namerama s ovom Poslanicom, tj. njenu svrhu. On im se predstavlja sledećim rečima: Pavle, voljom Božjom apostol Hrista Isusa. Ovaj naziv, apostol, je isti onaj naziv koji je Isus dao Dvanaestorici apostola (Lk. 6:12–13). To znači da Pavle sebe svrstava među apostole i da se smatra ravnim ostalim apostolima. Iz sadržaja ove Poslanice, kasnije, jasno je zašto on to čini — jer je lično od Hrista dobio zadatak i posebno poslanje — da evangelizira pagane, za razliku od Dvanaestorice apostola, čiji prvenstveni zadatak je bio da evangeliziraju Jevreje. Mada znamo da je Petar bio prvi koji je svedočio i jednom paganinu, Korniliju (Dela 10).

Još je nešto zanimljivo za ovo Pavlovo uvodno predstavljanje sebe. On kaže da je on voljom Božjom apostol. Drugi apostoli, koji su pisali Poslanice (npr. Petar i Jakov) nisu isticali ovo „voljom Božjom“, jer u njihovom slučaju to nije predstavljalo problem; niko nije ni sumnjao u to da su oni apostoli „voljom Božjom“. Ali, Pavle je postao apostol drugačije nego oni. Pre svoje apostolske službe, on je čak progonio crkvu. Zato su mnogi dovodili u pitanje njegovo apostolstvo. Ipak, iskustvo koje je imao sa Gospodom, snažan i jasan Božji poziv prilikom njegovog obraćenja — baš kad je žestoko progonio hrišćane — učinili su od njega apostola ravnog ostalim apostolima, samo sa specifičnijim zadatkom: da svoju službu usmeri, pre svega, na pagane.

Pavle je uvek bio svestan svog grešnog i pogrešnog postupanja pre svog obraćenja i to je često pominjao. Tako čini i u ovoj Poslanici, gde, malo kasnije, u 3:8 kaže: Iako sam najmanji od svih svetih… Ima se utisak da Pavle ovde želi da istakne radikalnu promenu koja se u njemu desila i unela ogromnu razliku između njegovog ranijeg života, pre obraćenja, i sadašnjeg, posle obraćenja, promenu zbog koje mu je Gospod poverio apostolsku službu i izjednačio ga sa ostalim apostolima. Tu promenu on iskazuje pomoću jedne igre reči koja se tiče njegovog ličnog imena i koju ćemo malo objasniti.

Naime, kao što znate, Pavle je imao dva imena, Savle i Pavle. Među hrišćane se uvuklo mišljenje da je ime Savle imao pre svog obraćenja, a Pavle posle obraćenja. Međutim, u Bibliji nema dokaza za to. Mnogo je verovatnije da je Pavle koristio oba imena u različitim situacijama. Savle je jevrejsko ime, a Pavle latinsko. Verovatno da je, posle svog obraćenja, češće koristio latinsku verziju svog imena, Pavle, jer se kretao uglavnom u krugovima pagana, u različitim gradovima rimske države gde je latinska verzija njegovog imena bila prihvatljivija od jevrejske verzije.

Savle je bilo ugledno jevrejsko ime. Jedan od najvećih izraelskih careva zvao se tim imenom, Saul (ili Savle). Pre svog obraćenja i Pavle je bio ugledni Jevrejin. Studirao je kod najvećeg jevrejskog učitelja toga vremena, Gamalila; živeo u tadašnjem velegradu, Jerusalimu; bio je farisej (tj. član najuticajnije jevrejske stranke), itd. Sve u svemu, bio je veoma ugledan Jevrejin, a pre obraćenja, verovatno je bio i ponosan što nosi to ugledno jevrejsko ime. Sâmo to ime sugerisalo je da se radi o velikom čoveku — velikom Pavlu. O svom uglednom poreklu on govori u Filipljanima 3. glavi.

Pored toga, izvorno značenje imena Savle jeste: „onaj koji je izmoljen“ (od Boga). To je bio još jedan (duhovni) element zbog koga je Pavle, pre obraćenja, negde u sebi, verovatno, bio ponosan na to ime, jer je ono značilo da je i on bio izmoljen od Boga, što je njegovoj veličini dodavalo još jednu, duhovnu, dimenziju.

Međutim, sada, nakon obraćenja, njegov ugled velikana, kod njegovog (jevrejskog) naroda je nestao. Štaviše, stvari su se obrnule: njegov narod je počeo da ga okrivljuje što je napustio svoju veru i — u njihovim očima — „veliki Savle“ postao je „mali Pavle“. Ali, baš to, što je njegovo ime izgubilo prizvuk „velikog“, on je smatrao za nešto korisno i istinito. Verovatno je Pavle, zbog toga, više voleo latinsku verziju svog imena, Pavle.

Zapravo, ime Pavle (na lat. Paulus), znači „mali“ ili „omalen“, a predanje kaže da je on i bio niskog rasta. Evo kako komentator Džon Stot objašnjava ime Pavle, kad tumači njegovu izjavu da je on „najmanji od svih svetih“: „On verovatno želi da kaže: ‛Ja jesam mali, i to i imenom i pojavom, ali moralno i duhovno sam još manji, manji i od najmanjeg među hrišćanima.’ Ovom tvrdnjom Pavle ne zapada u licemerje… On to stvarno misli. Jer, duboko u sebi on je svestan svoje nevrednosti zbog toga što je ‛pre hulio, progonio i vređao’ Isusa Hrista…“[3]

Ima još jedno moguće, i zanimljivo, značenje imena Savle, zbog koga je Pavlu, verovatno, bilo draže ime Pavle, a to je da je: „U grčkom svetu, reč saulos imala negativan prizvuk, kad se radilo o muškom rodu. Značila je nešto kao ‛onaj koji se pravi važan’.“[4]

Možda bismo, u svetlu ovog Pavlovog odricanja od svoje veličine i namernog umanjivanja sebe, i mi trebali razmisliti o sebi i svojoj „veličini“ ili, obrnuto, svojoj malenkosti. Kao ljudi, mi smo skloni da se pred drugima predstavljamo pomoću svojih uspeha, titula visokog obrazovanja, izgleda, fizičke snage, položaja u društvu, itd. Sve su to načini kako mi, podsvesno (možda i svesno), hranimo svoju gordost i udaljavamo se od poniznosti koja je ključni preduslov za pristup Bogu, ali i za našu međusobnu komunikaciju. Zato ovaj Pavlov uvod u Poslanicu Efescima trebamo shvatiti i kao poziv na poniznost.

2. Primaoci poslanice — ko su oni i šta su?

U drugom delu 1. stiha Pavle, opisuje svoje čitaoce kao „svete“ i „verne“. Kad kaže da su sveti, on ne kaže da su oni neka duhovna elita, neki posebno sveti hrišćani. Oni su „sveti“ zato što su izdvojeni i što pripadaju svetom Bogu. Ceo Božji narod je svet.

Ova Poslanica je napisana običnim hrišćanima. Kad danas čujemo reč „svetac“ na šta pomislimo? Zanimljivo je kako je svet iskrivio reč „svet“ i njenu suštinu. Danas se pod rečju „svet“ ili „svetac“ podrazumeva nešto potpuno drugo od onoga što ona znači i šta se pod njom podrazumevalo u Novom zavetu. Nažalost, značenje te reči iskvarila je sama crkva. Danas se pod svetošću podrazumevaju neki nepostojeći, super-duhovni ljudi, koji su učinili neka velika dobra dela i sl.

Ovo skretanje sa pravog, biblijskog značenja reči „svet“ započelo je, kad je započelo progonstvo hrišćana. Crkva je tada mučenike, koje su rimske vlasti progonile, počela da naziva „svecima“ (ili svetiteljima) i da im pripisuje posebne osobine i moći. Tako se hrišćanstvo podelilo na obične hrišćane i svetitelje, a broj „svetitelja“ se stalno povećavao zbog stalnih progonstava! To je išlo sve do smešnih i nelogičnih situacija da su crkve bile pune „svetitelja“, među kojima je bio i poneki obični hrišćanin. Zato je 1234. god. zapadna crkva odlučila da samo papa ima pravo i moć da odredi ko može da bude svetac. Pošto se i to pokazalo kao slabo rešenje, početkom 17. veka, zapadna crkva je formulisala 14 preduslova kako se postaje svetac.[5] Verovali ili ne, jedan od prvih preduslova bio je taj da svetac može da bude samo neko ko je — mrtav! Time je praktično potpuno odbačen pravi smisao svetosti o kome govori Biblija, pa i ovaj tekst, da su to živi, nanovo-rođeni ljudi, čiji novi duhovni identitet je da su oni sada „u Hristu“ koji je i sam — sveti Bog. Pavle piše živim ljudima u Efezu i naziva ih svetima, a ne pokojnim Efežanima. Čovek ne postaje svetac time što nešto radi i što je postigao nešto veliko u životu. Biti svet znači pripadati Hristu, prebivati „u Njemu“ koji je svet i koji je naš Spasitelj. Reč „svet“ znači – izdvojen za posebnu svrhu. Biti svetac znači da smo ljudi koje je Bog izdvojio za svoju, božansku svrhu; pre svega za spasenje, ali i za svetu službu njemu. To izdvajanje se ne dešava bez našeg pristanka i svesti šta se s nama desilo. Desilo se da smo prihvatili Hrista i da sada rastemo u Njemu, onako kako nas on oblikuje i onoliko koliko mu mi to dopustimo. Pavle piše ljudima koji su izdvojeni time što su „u Hristu“, a ne više „u svetu“. Svetost je stvar pripadnosti i svrhe. Mi više ne pripadamo ovom svetu. Naš identitet je u Hristu; pripadamo Bogu, a svrha te pripadnosti je – da služimo i Bogu i svétu, i da imamo blisku zajednicu i sa Bogom, i sa onima koji, takođe, pripadaju njemu. Jer, time se Bog proslavlja, a svet se okreće Bogu.

Čovek ne postaje svetac time što nešto radi i što je postigao nešto veliko u životu. Biti svet znači pripadati Hristu, prebivati „u Njemu“ koji je svet i koji je naš Spasitelj. Reč „svet“ znači – izdvojen za posebnu svrhu. Biti svetac znači da smo ljudi koje je Bog izdvojio za svoju, božansku svrhu; pre svega za spasenje, ali i za svetu službu njemu. To izdvajanje se ne dešava bez našeg pristanka i svesti šta se s nama desilo. Desilo se da smo prihvatili Hrista i da sada rastemo u Njemu, onako kako nas on oblikuje i onoliko koliko mu mi to dopustimo. Pavle piše ljudima koji su izdvojeni time što su „u Hristu“, a ne više „u svetu“. Svetost je stvar pripadnosti i svrhe. Mi više ne pripadamo ovom svetu. Naš identitet je u Hristu; pripadamo Bogu, a svrha te pripadnosti je – da služimo i Bogu i svétu, i da imamo blisku zajednicu i sa Bogom, i sa onima koji, takođe, pripadaju njemu. Jer, time se Bog proslavlja, a svet se okreće Bogu.

Zatim, Pavle im kaže da su oni verni. Reč „veran“ (gr. pistos) može imati aktivno i pasivno značenje. Aktivno, u smislu da su to „onī koji veruju“, a pasivno, u smislu: to su oni — onī koji su „od poverenja“, tj. „onī kojima se može verovati“. Pavle želi da istakne oba značenja. Jer, za iskvareno, pagansko okruženje u kome su efeski hrišćani živeli, bile su važne obe njihove osobine: i da su oni iskreni vernici, i da im se može verovati. Jedan od tumača kaže da ova „dva značenja…, kao da se prelivaju jedno u drugo“.[6] „Sigurno je da je teško zamisliti vernika kome se ne može verovati, ili verodostojnog hrišćanina koji svoju verodostojnost nije primio od Hrista u koga veruje.“[7]

Ključni izraz ove Poslanice je — da su Pavlovi čitaoci u Hristu Isusu. On se javlja već u prvom stihu. Šta znači „biti u Hristu“? Može li se čovek nekako „uvući“ u Hrista? Može — verom. Biti „u Hristu“ znači biti lično i životno ujedinjen s Hristom, kao što to ističu i mnogi drugi biblijski tekstovi, npr. onaj iz Jovana 15:5, da je „loza jedno sa čokotom“, ili onaj iz Rimljana 12:5, da su „udovi (jedno) s telom“ itd. Tako je i vernik jedno s Hristom, ali i jedno s njegovim narodom (tj. sa ostalim članovima crkve). Prema Novom zavetu — a naročito prema poslanicama ap. Pavla, biti hrišćanin znači biti — „u Hristu“, biti čvrsto povezan s njim; biti jedno s njim, a to ujedno znači da smo jedno i s njegovim narodom, sa drugim hrišćanima.

Hrišćani su narod koji živi — i „u Hristu“, i u svetu koji je bez Hrista, tj. mi hrišćani živimo i „na nebu“ i na zemlji. Mnoge naše duhovne nevolje proizilaze iz našeg propusta da shvatimo da smo građani dvaju svetova. Zbog toga smo ponekad — što je pogrešno — skloni krajnostima: ili da ističemo kako smo u Hristu i povlačimo se od sveta, ili da se previše okupiramo ovim svetom i zaboravimo da smo i „u Hristu“. Pozvani smo na mudri balans između prebivanja u Hristu i društvene angažovanosti tamo gde živimo (bilo u Efezu, bilo u Beogradu). Tako ovaj Pavlov uvod predstavlja i poziv na balans u hrišćanskom životu.

3. Poruka

Ova Poslanica se usredsređuje i na ono što je Bog učinio svojim istorijskim delom u Isusu Hristu, a danas čini po svom Duhu u cilju izgrađivanja novog društva, usred starog.

Iz nje doznajemo kako je Hristos prolio svoju krv žrtvenom smrću za naše grehe, zatim kako je Božjom silom podignut iz mrtvih i postavljen na vladalačku poziciju na nebu. Zbog toga, oni koji su „u Hristu“, oni su organski, verom, ujedinjeni s njim i sudeonici su tih veličanstvenih događaja koje on čini. Pomireni su s Bogom i jedni s drugima. Rezultat toga je da oni predstavljaju novo Božje društvo. To smo mi koji smo spaseni. Mi smo „u Hristu“, jedno s njime i hram ili prebivalište Svetog Duha. A to znači da i svojim životima trebamo jasno i vidljivo da ukazujemo na istinitost te nove stvarnosti koju je Hristos doneo.

U drugom stihu, Pavle kaže: Milost vam i mir od Boga, našeg Oca, i Gospoda Isusa Hrista. Istina, bio je to ustaljeni pozdrav kojim su počinjala sva njegova pisma. Ipak, možemo reći da ništa što je Pavle napisao nije bilo s namerom da to bude puka formalnost. Naprotiv, obe ove reči (i milost i mir) su duboke. „Milost“, je upućivala na Božju neuslovljenu, spasiteljsku inicijativu, a „mir“, ono što je Hristos učinio da pomiri grešnike i sa sobom i međusobno. „Milost“ i „mir“ su ključne reči Poslanice Efescima. Spaseni smo „milošću“, a po istoj toj milosti primamo i darove za službu zajedno sa drugim spasenima u crkvi i u društvu u kom živimo.

I na kraju, moramo naglasiti da ovaj uvod u Poslanicu Efescima snažno ističe šta je to što povezuje pisca ove Poslanice, njene čitaoce i poruku. To je lično Gospod Isus Hristos. Pisac je Pavle — „apostol Hrista Isusa“. Čitaoci se nalaze u Hristu Isusu, a blagoslov im dolazi od Boga, našeg Oca i… Gospoda Isusa Hrista. A poruka je da — tamo gde smo postavljeni, bilo u Efezu, bilo u Beogradu — budemo sveti i verni Hristu, jer samo tako moći ćemo da utičemo na društvo u kome živimo da i ono postane „u Hristu“.

Završiću jednom ilustracijom o potrebi za praktičnom milošću među hrišćanima. Pre par godina umro je jedan poznati afrički evangelizator, Stiven Lungu, iz Zimbabvea. Njega je siromašna majka, tinejdžerka, napustila ga je i ostavila u jednom javnom toaletu kad je imao nepune tri godine. Rastao je ispunjen mržnjom. Nekako je preživeo, hraneći se na đubrištima, krađom i na neke druge, slične načine. Kao tinejdžer, priključio lokalnoj bandi pod imenom „Crne senke“. Jednom je od te bande dobio zadatak da digne u vazduh jedan ogromni evangelizacijski skup koji se održavao u Zimbabveu, u jednom ogromnom šatoru. Stavio je u torbu bombe i ušao u taj šator. Ali, dok je tražio gde da postavi bombe, čuo je snažnu poruku o potrebi pokajanja i vere i odlučio da je sasluša do kraja. Poruka ga je dotakla i on se obratio Bogu. Bombe nije postavio, a poruka je promenila njegov život. Stiven je na kraju postao najuticajniji afrički evangelizator i zvali su ga Afrički Bili Grem. Tokom nekoliko decenija propovedao je evanđelje pred stotinama hiljada ljudi u Africi, Evropi, Americi, Australiji i preko njega su obratile hiljade ljudi. U svojim propovedima govorio o ogromnoj Božjoj milosti, kako je od njega, jedne odbačene bebe i bandita, stvorio novog čoveka, evangelizatora.

Nakon jedne evangelizacije u Africi, prišla mu je jedna slabašna stara žena i rekla: „Prema vašem opisu, šta vam se desilo u životu, ja mislim da sam ja vaša majka, jer ja sam odbacila tu decu.“ Nakon iskrenog razgovora, ispostavilo se da je to stvarno njegova majka. Stiven ju je tada uzeo k sebi i do kraja njenog života se brinuo o njoj i iskazivao joj najveću milost i time postao još veće svedočanstvo o Božjoj milosti.[8]

Jesmo li mi hrišćani koje karakteriše praktična Božja milost? Trebamo biti takvi!

Amin

[1] Citirano u: John Stott, The Message of Ephesians. Bible Speaks Today, Inter-Varsity Press, Nottingham 1979. Str. 15.

[2] Stott 1979:16.

[3] Stott 1979:119.

[4] “When Did Saul Become Paul?” https://www.biblicalarchaeology.org/daily/biblical-topics/new-testament/when-did-saul-become-paul/. Pristupljeno 14.12.2024.

[5] Prethodni odeljak se oslanja na propoved sa vebsajta na sledećoj adresi: Brent Kercheville, Ephesians 1:1–2, You Are Saints, Church of Christ–West Palm Beach, https://westpalmbeachchurchofchrist.com/new-testament/ephesians-new-testament/you-are-saints.html.

[6] Armitage Robinson, str. 141. Citirano u: Stott 1979:22.

[7] Stott 1979:22.

[8] Primer preuzet sa sajta: Life — Church, “Grace and Peace — Ephesians 1:1–2 Sermon”, https://manlylife.org/2021/02/09/grace-peace-ephesians-11-2/. Pristupljeno 14.12.2024.