Mrtvac

Volim filmove koji počinju mrtvacem. Jedini problem je što ovo nije film i što je beživotno telo koje leži na zaječarskom trotoaru moje. Mrtvac sam ja.

Još me nisu pronašli. Mala, neprometna ulica bitna je koliko i moja smrt. Neće tu niko proći sigurno još par sati. Nije ni počelo da sviće.

Topla, gusta tečnost sliva se iz mene u baricu. Mala je i puna komaraca i muva.

I debela, siva mačka privučena je mirisom. Na njenoj ogrlici, na pločici u obliku srca, ugravirano je Milica. Nije stigla ni pošteno da se napije tamne tečnosti kada je komšijski pas zalajao kao da je video mrtvog čoveka ispred kapije. Milica je u samo nekoliko skokova bila na simsu svoje kuće te ušla kroz prozor da mokrih šapa i njuškice legne pored usnule vlasnice.

Videvši Miličino šmugnuće, lajavi Džeki je odlučio da je vanredna situacija prošla. Telo se ne mrda, Milica ne provocira, točkova bicikala ni u najavi, dakle sve je u savršenom redu što se njegovih ušiju tiče. Pas i mačka i komšiluk spavaju u miru. A i ja delujem nekako spokojno.

Beton pod obraz i sasušena balica niz neurednu bradu. Tačno se vidi da me više ne pogađa najprisutniji strah među ljudima: strah od isteka vremena. Vreme i dalje nemilosrdno teče i uvek će teći ali ne i meni. Otud valjda i taj spokoj.

Čuje se šuškanje kesa iz neke od obližnjih kuća. Aha, eno. Upalilo se svetlo. To je Mišina kuća. Stari narcisoidni gmaz. Poslednji put smo pričali pre dva dana u prodavnici. Uslovno rečeno pričali. Pravio se da negde žuri da ne bi morao da čeka u redu. Nisam pao na njegovu priču ali nisam ni želeo da budem jedini koji će se buniti (bilo bi malo glupo, neće mi se gajba piva ohladiti i paradajz pokvariti za tih nekoliko minuta, ali princip je u pitanju). Njegovo matoro, debelo dupe se očešalo o nas pet-šet, platilo kobasice, hleb i noblice, i nestalo u avgustovskoj žegi.

Jednom davno sam baš hteo da mu zamerim. Baš sam se nameračio da istupim i kažem da sačeka svoj red ali ne znam zašto nisam. Čekali smo nešto u bolnici tada još živi ćalac i ja i on se opet nešto prošunjao i ušao kod doktora uz polu-izmumlano izvinjenje grupi bolesnih ljudi.

Znam zašto je budan pre svitanja. Ide na pecanje. Uvek sav važan, uspravne glave gledajući ka horizontu kao da je on lično oslobodio Zaječar. Svaki put kad se vrati s ulovom (ali samo kada primeti da komšika gleda) on baci najmanju ribu komšikinoj Milici i tako kupuje sebi kredit (komšikina ćerka radi na šaletru određene gradske institucije). Meni se ta ista komšika redovno mršti. Valjda zato što ne pecam ribe za Milicu.

E pa Mišo, stiže karma. Ti ćeš biti taj koji će me pronaći. Ako. Malo da te isprepadam ulubljene lobanje i izgleda bez jednog oka. Da te makar jednom zaustavim u namerama. Da malo zakasni zabacivanje plovka u Beli Timok. U najboljem slučaju će mu se smučiti dan, moraće da priča s policijom, neće ni otići na pecanje i ostaće mu dugo urezano u sećanju ono što je video ovog jutra.

Pa da, evo ga sa sve štapom za pecanje, meredovom, slamnatim šeširom, vindjaknom i isflekanim maskirnim pantalonama na učkur. Uvek isto, bez i trunke originalnosti. Evo i sad se šepuri kroz vlastito dvorište bez obzira što nigde nema žive duše (neživi se ne računaju, on ne zna da ga gledam). Koliko čovek treba da bude pun sebe i samozadovoljan da bi se pred samim sobom šepurio? Pauni i ćurani to bar rade sa svrhom. On je više kao neki gnojni morž.

Navuci rezu na kapiju, pametno. Da tebe neko kojim slučajem ne opljačka. Novine bi pisale o tome. “Orobljeni morž ostao bez tri kila zamrznute ribe.” Prosto ceo grad bi brujao danima, ma cela država. Ovako je pljačka sprečena. Lopov ne ume da preskoči kapiju od metar i dvadeset.

Priđi. Tako, tako. Spusti pogled. Spusti ga ka trotoaru ako smeš. Spusti pogled da vidiš gde ideš, nemoj srčku da dobiješ kad nagaziš beživotnu ruku ili nogu. Alo! Spusti pogled jebem li ti sunce debelo! Ne, ne, čekaj, okreni se! Okreni se gmazu! Neee!

Jebiga.

Aha!

Zastao je. Okreće se. Gleda me. Jel te groza? Jel ti muka, pizdo? Jel si se potresao? Čekaj, kako može tako bezizražajno da me gleda? Nastavlja dalje?? Pecanje je bitnije od mog leša? Znao sam da je užasan čovek ali ne i da je psihopata. Onaj pravi pravcati. Za nadgledanje.

I šta sad?

Ništa… Uživajte muve i komarci. Uživajte vampiri dok sunce ne izađe. Nalokajte se do pucanja.

Već dvadeset minuta gledam u zgradu niz put. Stara petospratnica iz šezdeset i neke. Sva svetla pogašena. Beton pukao duž cele vertikale. Prizor kao zamrznut u vremenu.

Neko se dere. Nekoliko njih. Omladina. A, pa to se narkomani vraćaju iz bančenja. Znam ta dva klinca, a znam i tu malu. Komšijski delikventi. Nekad prođu ovom ulicom, nekad ne. Znam jer svaki put kad prođu probude me. Kad se ne probudim sutradan znam da su prošli kroz parkić. Ne bih da ih istraumiram, bez obzira na sve. I onako su drogeri zbog ko zna kakvih jebada u porodicama. Ajde deco, idite kroz parkić. Tamo volite da pušite marihuanu, idite tamo.

E, jebiga.

Je-bi-ga.

Ništa, šta je tu je, na muci se poznaju junaci. Nemojte da se predate strahu, to je samo telo kao i svako drugo telo i beživotno je kao i sva druga beživotna tela od kada postoji ljudski rod. Kao sve vaše prababe i pradede. Kao što će i vaši praunuci i praunuke.

Kako se približavaju tako mi je jasno da svi puše jednu istu cigaru. E kakvi smo siromasi. Napaćena radnička klasa bili i ostali. Nema za šta ni šugavi Džeki da nas ujede.

Malo sam priglup. To nije cigara. Oni su se drznuli da se drogiraju na sred puta. Ovo je već preterivanje. Jeste, uvek su svi mladi najgori mladi za one koji su trenutno stari ali ovo nema ni na trulom zapadu. Tamo se pred svitanje spava, a ujutru se radi. Uh, evo ih. Prilaze.

Jel su oni to počeli da se smeju kad su me videli? O majčije mila. Pa čekajte ljudi. Zar to tako ide? Jeste, upišao sam se, pa? To se povremeno desi kad se umre. Smešno u tri pičke materine. Gle, oni misle da sam živ. Pa jel vide oni da ja nemam oko? Da mi je ulubljena lobanja? Da je lokva krvi pored mene? Droga je razarajuća stvar za mozak. To bi neko stručan morao da mi objasni.

Alo, ne dirajte me. Ne dirajte me pobogu. Vi ćete da nadrljate posle kod policije. Budite makar malčice pametni za svoje dobro. Ovaj klempavi mi rukama dira jezik. Šta? Kakav epileptičan napad, mrtav sam. Nije to povraćka.

Naši su ali su vala glupi ko panjevi.

A ti čupavi s tim nogama u iks, ne snimaj mrtvaca. Za šta će ti to bolesniku?

Sad pa mala lujka halucinira. Misli da sam se napio, udario licem o banderu, pao, razbio malo glavu o beton i upišao se. Odvalio sam se, kaže. Mnogo lepo podjebavati mrtvog čoveka da je živ. Svašta sam zamišljao po pitanju smrti al to da će neko da me podjebava da sam živ, to nikad.

Nisam udario u banderu nego me verovatno neki mangup sačekao poslat od strane ko zna koga zbog ko zna kog duga i odalamio ko zna čime, verovatno bejzbol palicom ili štanglom. Neki sektaš koji je spreman da ubije za sitne pare da bi se nakokao. Kao i ovo troje.

I sve te sekte i vere i druge lažljive budale: niko od njih da kaže da i posle smrti glava tutnji kao pri najgorem mamurluku. Sve sami seratori.

Kao da nije dovoljno što mi glava tutnji nego počinjem i da osećam smrad pišaćke pomešan sa smradom polusvarenog pasulja sa slaninom.