O jeziku, kakvim nam se predstavlja u Zakonu o rodnoj ravnopravnosti RS

A da naprosto ne pišemo o ženama. Ili bar da ne pišemo o njihovim postignućima ili zanimanjima. Neka samo one žene koje se bave važnim poslovima kao što je normiranje rodno osetljivog jezika ne budu marginalizovane. Naposletku, nebitno je što je neka tamo novinarka dva dana ubeđivala urednika da bi trebalo pustiti njen prilog o prvoj ženi pilotu. Nakon što se nekako izbori da njen tekst uđe u novine, ili pak sticaj okolnosti učini da uredniku ponestane vrednijeg materijala, održaćemo joj predavanje o tome kako je pogrešno napisala „žena pilot“. Trebalo je, naime, da prednost da reči pilotkinja. Obavestićemo je da je njeno poštovanje jezičkih standarda ili pristajanje na jezički standard čini neprijateljem rodne ravnopravnosti i izmaći ćemo joj poslednji koliko-toliko stabilan oslonac oličen u uverenju da ako ništa — makar ume da se snađe u jeziku, večno pritisnuta između preskripcija koje kaskaju za govornom stvarnošću ili je ignorišu, čistunstva i nedoslednosti onih koji pravila kreiraju ili sabiraju i normativnih zahteva onih koji normu ne poznaju — s jedne strane, i nehajnosti, nemara i bezbrižne nebrige onih koji veruju da se jezik suviše brzo troši da bi imalo smisla truditi se — s druge. Reći ćemo joj da od tog standarda, za koji ona veruje da treba da omeđi polje valjane upotrebe, a ne da bude jednoznačna direktiva, postoji mnogo važnija norma — pravna norma, zakon, koji će rešiti sve njene nedoumice o tome šta treba da viče, kad vidi oko sebe davljenike, da bi je drugi davljenici čuli dok svi zajedno plivaju u zagađenom moru. Ne mora ni da misli, neko će na obali misliti za nju, neko će joj dati alat za slikanje stvarnosti, bolji alat od onog kojim sad raspolaže, pa će i ta stvarnost biti bolja i lepša.

Jer ovde nije reč (samo) o tome da li se njeno ili moje uho na neki oblik naviklo, niti o ekonomičnosti, niti o stilu, niti o tome da li „rodno osetljivi jezik“ podrazumeva upotrebu femininativa za zvanja i zanimanja po svaku cenu ili pak isključivo tamo gde je to moguće i šta bi ovo drugo uopšte značilo. Nije pitanje ni da li ću sutra negde pročitali da su „njegovi kolege bili u poseti“ kao vid praktične primene rodno osetljive koncepcije slaganja subjekta i predikata.

Konačno, nije reč ni o tome (a trebalo bi da bude da kojim slučajem od toga nema i gore) da sam ja, štagod bila kao konstrukt, neupitno građanin ove zemlje i njen državljanin, da sam pred sudom poreski obveznik i stvarni vlasnik, pa bi valjda kao sve navedeno, po nekoj bednoj analogiji, makar trebalo da imam pravo da biram da sebe javnosti predstavim kao osoba koja je po zanimanju „neka imenica gramatičkog muškog roda“, a to je sad neizvesno, bar dok ne saznamo šta je to tačno rodno osetljivi jezik u kontekstu zvanja i zanimanja — taj rodno osetljivi jezik koji su sredstva javnog informisanja dužna da prilikom izveštavanja koriste. Nije reč o tome zato što sam ja i dalje naivna, pa verujem da se podrazumeva da se termini koji se u Ustavu i zakonima koriste u gramatičkom muškom rodu mogu jednako odnositi na lica ženskog i muškog pola, iako izgleda da nije tako pošto ovo nije prvi zakon u kome se činjenica da se uistinu odnose na oba pola izričito navodi, usled čega ne mogu baš biti sigurna da li je to što sam po Ustavu „građanin“ dostignut nivo ljudskih prava u oblasti rodne ravnopravnosti koji proističe iz Ustava, a što bi bilo kakav propis o obaveznim femininativima učinilo neustavnim. A možda sam paranoična. Ponavljanje je majka…čega god da je majka, kao što smo naučili iz primera „najboljeg sladoleda ikada“. I tu će neko primetiti da nema razloga za uzbuđivanje, jer ne znamo ni šta je tačno ta propisana osetljivost, ni koja je mera nedopuštene neosetljivosti. Uostalom, za medije nema kaznene odredbe, a i primena rodno osetljivog jezika stupa na snagu tri godine nakon donošenja zakona. Moram da kažem, ponovo kao poreski obveznik, ali u kontekstu finansija a ne roda, da je meni preko glave tih pedagoških dispozicija bez sankcija, kojima država ukazuje na svoje „opredeljenje“, i tih komisija koje će uposliti mnoštvo vrlih ljudi da pišu pravilnike, rade evaluacije, obučavaju trenere koji će obučavati državne službenike da ocenjuju primenu propisa, kroje i prekrajaju udžbenike (da, nema prava na nasleđivanje udžbenika) te generalno prate ostvarivanje rodne ravnopravnosti u jeziku. Više bih volela da se taj novac iskoristi za to da više nikad ne čujem „najbolji sladoled ikada“, ali to je samo posledica moje sitničavosti, a bogami i zavisti. Sad bih ja da biram na šta će se novac trošiti i koju ću imenicu koristiti za svoje zvanje (a udžbenik nikad napisati neću) — naravno da to ne može, lepo su mi objasnili, jezik je odraz moći, ja moć nemam, pa pošto uz to ne znam šta je za mene bolje da budem i šta je dostignut nivo ljudskih prava (a i štetočina sam jer svojim uverenjem da sam po profesiji „imenica gramatičkog muškog roda“ svima ugrožavam rodnu ravnopravnost, pogoršavajući istodobno socioekonomski položaj sebe kao lica za čiju se dopunsku delatnost uobičajeno upotrebljava imenica gramatičkog ženskog roda), ne bih smela sopstvena očekivanja da uzimam previše za ozbiljno.

A o čemu jeste reč? O tome da ako zastupate stanovište da jezik zahvatajući stvarnost zahvata i sebe, da je jezik istodobno stanje koje treba menjati i sredstvo kojim se stanje menja, ukoliko mislite da se intervencijom u jeziku samom može intervenisati u društvenim odnosima, da ćete menjajući jezik ostvariti, primera radi, rodnu ravnopravnost, a onda taj jezik menjate obavezama koje utvrđujete zakonom, ne možete promenu vrednosti, ukoliko do nje dođe, validirati promenama u tom istom jeziku. Možete samo evaluirati primenu zakona. A pravna norma je deo sistema vrednosti koji ste menjali. Šta ste vi zapravo promenili? Zakon od vašeg uverenja pravi dogmu.

Ili možda zamišljate da živimo u svetu u kome jezik kao validacija promene više neće biti potreban jer smo na korak od ravnopravnosti i samo treba da zadamo završni udarac jednom dobrom reformom javne upotrebe jezika, pa će nam se ravnopravnost iz nadgradnje spustiti u bazu i rešen problem. Postarajmo se onda da to malo duže potraje kako bi žene sa impresivnijim statusom mogle sestrinski da potapšu po leđima one sa slabije plaćenim zanimanjima a da ih ta “ravnopravnost“ ne udari po džepu.

I još nešto: jezik ponekad čuva od zaborava, i neke od nas, time što smo glasači, možda podseća na to da žene nisu uvek imale pravo glasa.

Zato govorite i pišite kako god hoćete, ionako vas niko ne ispravlja. Samo nemojte da mi solite pamet.

Jelena Karajović

Izdavač, slobodni istraživač, čistačica